Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Pavel Đurković
Kosta Miličević
Petar Omčikus
Feliks Kanic
Milan Milovanović
Cvetko Lainović
Oto Bihalji Merin
Stojan Aralica
Marko Crnobrnja
Mina Vukomanović - Karadžić
Leonid Šejka
Uvod
Ovaj esej je potvrdan odgovor na pitanje da li je Leonid Šejka najznačajniji srpski umetnik druge polovine dvadesetog veka. Šejka se, na samo njemu svojstven, jedinstven način, umetnički ostvario i postao prepoznatljiv i nezamenljiv na mapi naše kulture, ali i šire. Dajući odgovore na postavljeno pitanje, nismo obuhvatili celinu Šejkinog stvaralaštva, već samo određene domene ove jedinstvene pojave u evropskoj kulturi dvadesetog veka. Njegova autentična umetnost i teorijska misao na najbolji način preporučuju vertikalizam duhovne kulture Beograda ili beogradski pogled na svet. Vitalnost, svojstva i intenzitet tog stvaralaštva odavno su formirali uže i šire krugove slikara, arhitekata, pesnika, teologa, mislilaca, sineasta, likovnih kritičara i istoričara umetnosti nadahnutih Šejkinim delom. U pitanju je tradicija, kako Olja Ivanjicki kaže, „magova beogradske škole mišljenja”. Dragoš Kalajić kaže da je „prvi put javno ispoljena stvaralaštvom Milene Pavlović-Barili i od tada karakteriše duhovnu nezavisnost ili suverenost spram mena i promena moderne umetnosti”.1
Afirmacija Šejkine samobitnosti podrazumeva i neke estetske vrednosne sudove. Samim tim što je bio renesansni tip čoveka, uomo integrale, slikar vizionar, filozof, estetičar, fotograf, arhitekta, pesnik, nadasve ezoterik, Šejka je jedinstvena pojava ne samo na domaćoj sceni već i u „internacionali” moderne umetnosti. Ona je složenija samim tim što svojim istraživanjima i eksperimentima prethodi nekim postignućima neoavangarde. Zbog toga bi se umetnička i životna biografija ovog kosmopolite mogla prikazati i u sasvim drugačijem svetlu i da ne izgubi na tačnosti. Zato o Šejki govorimo kao o umetniku a ne kao slikaru, jer je bio više od slikara. Mnogi su istakli da je volšebnik i harizmata, prorok i vernik, demonolog i arhislikar, onaj koji razmišlja o misiji umetnika i umetnosti.
Pišući o jednoj od Šejkinih posthumnih izložbi, Ljiljana Ćinkul je primetila da se „u nejednakim vremenskim amplitudama pojačava pažnja i interesovanje za fenomen Leonida Šejke”, te da „svaki ponovni susret sa Šejkinim stvaralaštvom za savremenike postaje obavezujući”. Govoreći o potrebi „novih čitanja njegovog dela”2, ona je postavila pitanje da li se njegov opus uopšte može sagledati u celini. Razuđenost i složenost tog dela, njegova filozofsko-estetska utemeljenost, nadilaze uobičajenu „tradicionalnu leksiku i izraženo istorijsko osećanje” (Lj. Ćinkul) koje mu se obično pripisuju. Gotovo da je nemoguće uraditi sintetizovanu kritiku svih osobenosti Šejkinog života i stvaranja, pa to i nije naša namera. Kažemo „stvaranja” jer je Šejkino delo kao nikad do kraja sazidana kula koja se ogleda u dubokim vodama istorije (metaforu dugujemo Živojinu Turinskom). Uticao je na generaciju slikara i grafičara tako raznorodnu da su na jednom polu Dragoš Kalajić, Mihajlo Đoković Tikalo i Branko Miljuš, a na drugom Radomir Reljić, Radovan Hiršl i Titko Čaće, ali i na stvaralaštvo mlađih umetnika kao što su neoavangardni i ništa manje mistični naslednik Stevan Novaković i njegov posvećenik Zoran Velimanović. Slike i objekti vodećih figuralista Milana Tucovića, Vase Dolovačkog i Vladimira Dunjića često su inspirisani Šejkom. Nikada se u istoriji srpske umetnosti nije dogodilo da ličnost i delo jednog rano preminulog stvaraoca pokreće tolike generacije, da umetnički traje i u novom veku, uz poštovanje i bez osporavanja.
Genijalnost Leonida Šejke se spoznaje zajedno sa svešću o konačnoj krizi (post)moderne kulture i civilizacije Zapada, „u znaku vladavine sila nihilizma” (Dragoš Kalajić). Šejka je sistematski i utemeljeno odgovarao na izazove svog vremena, doba interregnuma koje u filozofiji istorije označava bezvlašće, lošu vlast, haotičnost ili vlast žena. Shvativši da moderni svet propada, Šejka je pokrenuo veliki protivpokret uspostavljanja vrednosne alternative i postao prorok neformalne katedre, simbol umetničke slobode i stožer novih ideja. Suočen sa silama destrukcije različitog porekla, on je disciplinovao sva svoja pregnuća i, kao čovek obdaren voljom i ljubavlju za Boga i svet, pružio nova uporišta obnove evropske kulture. Zato su njegove izložbe u inostranstvu od 1967. godine pozdravili kritičari Minhena, Berna, Ciriha i Bazela. Meret Openhajm je u Cirihu, oduševljena njegovim crtežima skladišta i aglomeracija moderne umetnosti, zatražila da ga odmah upozna. Šejkino sveukupno pregnuće se najbolje može razumeti u kontekstu slikarske grupe Mediala, čiji je bio predvodnik, a treba je vrednovati kao pokret jer je okupila najširi krug umetnika, mislilaca i poklonika. Koncepciju i ideje Mediale izneo je Dragoš Kalajić u uvodu knjige Beogradski pogled na svet. On piše: „Idealni proizvodi (Mediale – prim. D. Đ.) poseduju svojstva 'zatvorenosti' filosofskih sistema i 'otvorenosti' poetskih doživljaja. U toj sprezi, filosofski element onemogućava gubitak autonomije i suvereniteta subjekta doživljaja sveta, pod teretom materijala stvari i pojava. Istovremeno, poetski element onemogućava subjektu spoznaje da se izgubi u apstrakcijama i iluzijama sopstvenih promišljanja, koja – u krajnjoj perspektivi autarhičnog filosofiranja – ostaju sama sa sobom kao jedinim predmetom, u praznini svoje otuđenosti od sveta stvari i pojava. Sila te sprege iziskuje određene žrtve od filosofije i od poezije te nameće induktivni put spoznaje i projekcije alternative, dakle jedini put gde se mogu sresti filosofija i poezija, ujedinjujući konceptualno poimanje i poetsko doživljavanje sveta. Disciplina o kojoj je ovde reč iziskuje i veliku intelektualnu smelost te vanredno razvijenu duševnu osećajnost. Zato su autori (Mediale – prim. D. Đ.), skoro po pravilu, apartne i samobitne ličnosti, sposobne da usamljeno opstaju na kritičkim ili čak izgubljenim mestima, jednako udaljene od zvaničnih katedra filosofije i popularnih tribina poezije.” Kalajićevu antinomiju filozofija ili poezija, konceptualno ili poetsko, kod Šejke treba poimati i metaforički i doslovno. Neke druge Kalajićeve misli sežu još dublje u suštinu Šejkinog i medialnog tvorenja. Ta apostolska grupa, čiji se broj članova, na čelu sa Šejkom, obrazovao oko broja dvanaest, bila je kasnih pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka jedina alternativa vladajućoj nomenklaturi. Nakon socijalističkog realizma, važio je diktat umerenog ili visokog modernizma akademika i profesora sa crvenim partijskim knjižicama. Mediala je bila nešto drugo: vid odstupanja, mešavina demokratije, tradicije i konzervativizma višeg reda, pravi likovni underground. Način života, oblačenje i ponašanje medialista iz tih njihovih herojskih godina bi i danas bili radikalni. Udaljena od centara moći, Mediala se teško probijala, a svaka njena izložba bila je u neku ruku skandal. Kalajićevo pominjanje „žrtve” takođe pogađa suštinu medialnog. Dvojica preteča Mediale, slikari Igor Vasiljev i Milan Popović, tragično su nastradali, prvi u ranoj mladosti, proganjan kao protivnik maršala Tita, a drugi je umro na dan svoje prve samostalne izložbe. Od svih medialista Šejka se najviše zlopatio, najčešće potpuno bez sredstava za život. U prvom pokušaju demokratizacije vlasti bio je u pritvoru mesec dana, a živeo je samo trideset osam godina. Šejku su mnogi smatrali žrtvom, ali bi se on bolje mogao odrediti ako kažemo da je bio junak, kulturni heroj, harizmatski stvaralac koji budi intuiciju i nadahnuće, vizionar čije ideje sa protokom vremena ne gube na vrednosti. Šejka nije venčao samo poeziju i filozofiju, mistiku i slikarstvo, metaforu i predmet. Bio je veliki protagonista umetnosti modernog doba koji se ne uklapa u opšte pokrete jer pripada demijurzima obnove tradicije od Renea Genona, Juliusa Evole, Kaspara Davida Fridriha, Arnolda Beklina, preko Đorđa de Kirika, Salvadora Dalija, Renea Magrita, Ešera, do Ernsta Fuksa i Rudolfa Hauznera. Njegova umetnost i teorijsko zaveštanje su vanvremeni, okrenuti večnosti i dragoceni za evropsku baštinu.
Leonid Šejka, JP „Službeni glasnik”, Beograd 2007. Serbian and English text.
Videti priloge „Beogradski pogled na svet” Dragoša Kalajića, „Iz tame” Branka Kukića, „Kroz interregnum” Dejana Đorića i „Ka svetlosti” Dragana Jovanovića Danilova u publikaciji Beogradski pogled na svet, ULUS, Beograd 1991, koja je pratila istoimenu izložbu.
Ljiljana Ćinkul: „Leonid Šejka. Slikanje kao molitva. Kulturni centar Beograda”, Čuvari umetničke tajne, Clio, Beograd 2002, 133–134. Napomena: primarni su podaci o člancima iz knjiga. Citirani tekstovi iz časopisa nisu objavljeni u knjigama.
Datum objavljivanja: