Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

Ukr­šte­ni ko­do­vi

Pro­blem ino­va­ci­je u sa­vre­me­nom sli­kar­stvu na­dah­nu­tom tra­di­ci­ja­ma is­toč­ne, pra­vo­slav­ne cr­kve, mno­go je slo­že­ni­ji no što iz­gle­da na pr­vi po­gled. Ako go­vo­ri­mo o to­me, po­treb­no je - pre sve­ga i iz­nad sve­ga - unapred po­sta­vi­ti pre­ci­znu raz­de­o­nu li­ni­ju i od­go­vo­ri­ti na pi­ta­nje da li će li­kov­no de­lo o ko­jem­go­vo­ri­mo bi­ti ko­ri­šće­no u kul­tu ili ne. Uko­li­ko je­ste na­me­nje­no kul­tu, on­da sli­ka­ra oba­ve­zu­je niz pravila predstavljanja ko­ji se obič­no sa­ži­ma­ju u poj­mu »ka­non«. To, opet, ne mo­ra isto­vre­me­no zna­či­ti da je prostor za kre­a­tiv­no is­po­lja­va­nje ru­ko­pi­sa, sa­mim tim i za lič­ni pe­čat, za ino­va­ci­ju, sa­svim za­tvo­ren - iako su, ba­rem u na­če­lu, sve iko­ne re­pli­ke dav­no us­po­sta­vlje­nih pro­to­ti­pa, na­čin pri­stu­pa li­kov­noj ma­te­ri­ji ne po­zna­je re­strik­ci­je.

No i po­red to­ga, od­re­đe­na sti­li­za­ci­ja, na­ro­či­to ona ko­ja se us­po­sta­vi­la na­kon te­o­lo­škog de­fi­ni­sa­nja iko­ne, na­kon du­bo­ke iko­no­kla­stič­ke kri­ze, sma­tra se uobi­ča­je­nom i je­di­nom pri­hva­tlji­vom. To po­tvr­đu­je i je­dan dav­ni do­ku­ment: ka­da se de­le­ga­ci­ja Ca­ri­grad­ske pa­tri­jar­ši­je 1438. go­di­ne na­šla na ču­ve­nom Fe­rar­sko - Fi­ren­tin­skom kon­ci­lu, pa­tri­jarh Gri­go­ri­je us­pro­ti­vio se uni­ji iz­me­đu osta­log i ar­gu­men­tom ko­ji je uzimao u ob­zir i kult­ne sli­ke i to pre sve­ga nji­hov stil. Osta­lo je za­be­le­že­no da je re­kao: „Ka­da uđem u la­tin­sku cr­kvu, ne mo­gu da se mo­lim ni jed­nom sve­cu, za­to što ni jed­nog ne pre­po­zna­jem. Ma­da pre­po­zna­jem Hri­sta, ne mo­gu da se mo­lim ni nje­mu za­to što ne pre­po­zna­jem na­čin na ko­ji je on pri­ka­zan“.

Sli­ke Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća ko­je se ko­ri­ste ele­men­ti­ma tra­di­ci­o­nal­ne vi­zan­tij­ske iko­no­gra­fi­je sa­svim ja­sno ni­su na­me­nje­ne kul­tu. Otud za njih ne va­že stro­ga pra­vi­la. Kon­cep­tu­al­no, on se upu­stio u iz­ve­sno me­ša­nje, pa i lo­mlje­nje ko­do­va – pa­ra­lel­no sa de­lo­vi­ma ko­ji su iz­ve­de­ni u tra­di­ci­o­nal­noj sti­li­za­ci­ji ka­rak­te­ri­stič­noj za vi­zan­tij­ske sli­ke po­sto­je i de­ta­lji, pa i či­ta­vi seg­men­ti sli­ka ko­ji su ura­đe­ni u du­hu za­pad­no­e­vrop­skog ilu­zi­o­ni­zma.

Me­to­dom „na­sli­ka­nih ko­la­ža“ Oco­ko­ljić ula­zi u me­đu­pro­stor iz­me­đu dva ko­da, on sve­te tek­sto­ve po­ku­ša­va da iš­či­ta na na­čin po­ne­što dru­ga­či­ji od uobi­ča­je­nog i gle­da­o­cu po­nu­di jed­no ne­kon­ven­ci­o­nal­no raz­mi­šlja­nje, je­dan sli­ka­ni trak­tat. Ta­ko će se, na pri­mer, na jed­noj od sli­ka-ko­la­ža po­ja­vi­ti Sve­ti Đor­đe ko­ji ubi­ja ažda­ju u od­no­su di­men­zi­ja ko­ji ne po­sto­ji ni na jed­noj od po­zna­tih iko­na - ta iz­me­na tra­di­ci­o­nal­nih raz­me­ra pod­vla­či ep­sku di­men­zi­ju sve­ti­te­lje­vog pod­vi­ga.

Je­zi­ku ilu­zi­o­ni­zma na Oco­ko­lji­će­vim sli­ka­ma pri­pa­da­ju i atri­bu­ti sve­ti­te­lja. Ka­rak­te­ri­stič­ni­ji za Za­pad ne­go za Is­tok, oni su ov­de da­ti na na­čin ko­ji ne po­zna­je ni­ti je­dan od ova, uslov­no re­če­no, po­la sta­rog sli­kar­stva. Oni ni­su u funk­ci­ji pre­po­zna­va­nja na­sli­ka­ne lič­no­sti, već su mno­go

vi­še ne­ki vid do­dat­ne ese­ji­za­ci­je, do­dat­nog pro­mi­šlja­nja de­lat­no­sti ili spi­sa na­sli­ka­nog.

Ne­u­o­bi­ča­je­ni spo­je­vi ne sa­mo vi­zu­el­nih već i na­ra­tiv­nih to­po­sa na no­vom ci­klu­su sli­ka Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća mo­gu se vi­de­ti i kao ne­ka vr­sta uče­ne pro­vo­ka­ci­je. Ali u nje­nom ko­re­nu ne sto­ji že­lja za re­vi­zi­jom tra­di­ci­je, već je to pre po­ku­šaj da se ona sa­gle­da iz dru­gog ugla, sa me­sta na ko­jem se me­ša­ju uti­ca­ji i na ko­jem je mi­sao, po pri­ro­di stva­ri, još od ča­sa ka­da su Ju­žni Slo­ve­ni pri­mi­li hri­šćan­stvo, upu­će­na na sin­te­ze ko­je su na dru­gim pro­sto­ri­ma te­že do­sti­žne.

Datum objavljivanja: