Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

So­zer­ca­nje iko­ne, Iz­lo­žba iko­na u Stu­dent­skom kul­tur­nom cen­tru - No­vi Be­o­grad

Ob­ja­vlje­no u no­vi­na­ma Srp­ske Pa­tri­jar­ši­je „Pra­vo­sla­vlje“, 2007

Po­čet­kom no­vem­bra, u iz­lo­žbe­nom pro­sto­ru Stu­dent­skog kul­tur­nog cen­tra u No­vom Be­o­gra­du, zna­me­ni­ti be­o­grad­ski iko­no­pi­sac, kon­zer­va­tor i re­sta­u­ra­tor, sli­kar Ju­go­slav Oco­ko­ljić, otvo­rio je svo­ju 24. sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu sli­ka-iko­na. Kao sli­kar i kon­zer­va­tor član je ULUS-a , a od 1987. ak­tiv­no se ba­vi iko­no­pi­som.

Ovoj  iz­lo­žbi dao je na­slov  „So­zer­ca­nje iko­ne“. I prem­da i sam is­ti­če re­či apo­sto­la Pa­vla: „Sa­da vi­di­mo kao kroz sta­klo, u za­go­net­ki, a on­da će­mo li­cem k li­cu” (Ko­rin­ća­ni­ma po­sla­ni­ca pr­va 13, 12) ovaj iko­no­pi­sac upu­stio se u mu­ko­trp­ni za­da­tak, da na po­čet­ku sam se­bi, a po­tom i na­ma da od­go­vor na pi­ta­nje - šta je po­ru­ka iko­ne? Ovim kao i pret­hod­nim ci­klu­si­ma on nas po­zi­va da za­jed­no sa njim kroz sli­ku-iko­nu so­zer­ca­va­mo Bo­ži­ju isti­nu.

Kroz svoj kon­zer­va­tor­ski rad, bu­du­ći du­bo­ko za­gle­dan u ra­do­ve sta­rih maj­sto­ra, Oco­ko­ljić je ose­tio po­tre­bu, da kroz sop­stve­ni iko­no­lo­ški i iko­no­graf­ski opit, do­ne­se iko­nu svo­ga vre­me­na. Jer sa­vre­me­no do­ba po­sta­vlja pred iko­no­pi­sce no­ve zah­te­ve. U po­ku­ša­ju da da  svoj od­go­vor, Oco­ko­ljić se upu­šta u vi­še­ve­kov­ni pod­vig, svo­jih pret­hod­ni­ka, a to je li­kov­ni pri­kaz Bo­ži­je po­ru­ke lju­di­ma. Ovaj pod­vig je od nje­ga iz­i­ski­vao pre sve­ga hra­brost, i lju­bo­pi­tlji­vost - što je pri­li­kom otva­ra­nja iz­lo­žbe re­či­ma i po­tvr­dio je­dan od auto­ro­vih pro­fe­so­ra. Ta­kvih je ma­lo - još je do­dao. Mi do­da­je­mo da je osim na­ve­de­nog, za do­no­še­nje no­vog u iko­no­pi­su po­treb­no is­ku­stvo kao vi­še­stru­ka pot­ko­va­nost, bes­pre­ko­ran ose­ćaj i bo­go­u­god­na upo­tre­ba naj­ve­ćeg Bo­ži­jeg da­ra, a to je slo­bo­da.

Za­du­bljen u is­tra­ži­va­nje Bo­ži­jih zna­ko­va i simbola, on ih pre­no­si na dr­ve­nu pod­lo­gu. Oslo­bo­div­ši iko­nu su­vi­šne ar­hi­tek­tu­re (ali ne i ar­hi­tek­to­ni­ke), na be­lom i zlat­nom fo­nu (osno­vi ) umet­nik raz­vi­ja „či­stu pri­ču“. Kroz ve­o­ma bri­žlji­vo, sko­ro ma­te­ma­tič­ki oda­bra­ne de­ta­lje u ge­o­me­trij­skom prin­ci­pu  nji­ho­vog ras­po­re­da, ovaj iko­no­pi­sac do­no­si nam so­zer­ca­nu at­mos­fe­ru. U kon­tra­stu ovo­ze­malj­skog i ne­be­skog, ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog, ve­li­kog i ma­log, di­na­mič­nog i sta­tič­nog, tam­nog i sve­tlog, to­plog i hlad­nog, uz stal­no ljud­sko ko­le­ba­nje, autor nam su­ge­ri­še tri­jumf ži­vo­ta nad smr­ću. Kroz an­tič­ki sa­vr­še­nu pro­por­ci­ju sve­ti­telj­skih fi­gu­ra, u obr­nu­toj (čo­ve­ku okre­nu­toj) vi­zan­tij­skoj per­spek­ti­vi, sa oset­nom tre­ćom di­men­zi­jom (ne­be­skog pro­sto­ra), u „hri­sto­cen­trič­noj“ (ka­ko sam ka­že) kom­po­zi­ci­ji, u gra­cil­nom po­kre­tu fi­gu­ra, ot­me­nom vi­zan­tij­skom pa­le­tom bo­ja , autor ple­te svoj iko­no­graf­ski i ljud­ski kre­do. Spe­ci­fič­nom - sve­de­nom, ali ipak na­ra­tiv­no­šću sa­vre­me­nog iko­no­pi­sa gle­da­mo sim­bo­li­čan i so­fi­sti­ci­ran Bo­žan­ski svet. Taj po­gled iz­i­sku­je te­o­lo­ško zna­nje i pro­mi­šlja­nje-so­zer­ca­nje. Iko­na (sui ge­ne­ris) i je­ste sli­ka či­ste ide­je , a ne re­al­no­sti. Iko­ne Oco­ko­lji­ća no­se na se­bi od­li­ke svo­ga  auto­ra - vr­snog sli­ka­ra, i za­to one za mno­ge pred­sta­vlja­ju sli­ke-iko­ne. Ali ipak, ti­me ni­je sve re­če­no. Autor oče­ku­je i pro­vo­ci­ra u gle­da­o­cu uz­vrat­ni an­ga­žman. I za­i­sta on to po­sti­že. Ali sa­mo  kroz po­šten i iskren lič­ni opit mo­gu­će je pod­sta­ći sva­kog gle­da­o­ca na lič­no so­zer­ca­nje iko­na, što je­ste po­sao sva­kog iko­no­pi­sca. Na ovom me­stu po­no­vi­će­mo re­či aka­de­mi­ka Vla­de­te Je­ro­ti­ća ka­da je go­vo­rio o Oco­ko­lji­će­vim sli­ka­ma-iko­na­ma: „Ova isti­na, on­da na de­lu, ka­da pa­žljiv po­sma­trač po­kre­ne u sa­mom se­bi pro­ces pre­o­bra­ža­ja, ta­ko da do­ve­de do sve­sti, pre­pu­šta­njem slo­bod­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma, mno­štvo do tog pro­ce­sa za­ko­pa­nog, po­ti­snu­tog, za­bo­ra­vlje­nog u se­bi.“ Oco­ko­ljić je svo­jim ra­dom i sam  pre­šao put sa­vre­me­nog srp­skog iko­no­pi­sa, ko­ji ne­iz­o­stav­no kre­će od ko­pi­sti­ke sta­rih maj­sto­ra, pa pre­ko lič­nog pre­jem­stva do­la­zi do od­go­vo­ra  na no­ve iza­zo­ve. Hte­li da pri­zna­mo ili ne, Ju­go­slav si­gur­nim, ali za ve­li­ki deo sa­vre­me­ni­ka, ne­pri­met­nim i ne­čuj­nim ko­ra­kom, tu po­red nas pr­ti put sa­vre­me­nog srp­skog iko­no­pi­sa - iko­no­pi­sa 21. ve­ka.

Datum objavljivanja: