Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

Pre­o­bra­že­nja

Sli­ke-iko­ne iz re­li­gi­o­znog spek­tra stva­ra­nja Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća na vi­še na­či­na obo­ga­ću­ju i obla­go­ro­dju­ju pa­žlji­vog po­sma­tra­ča ovih sli­ka. Jed­na al­he­mij­ska iz­re­ka ve­li : “ Li­ber li­brum ape­rit” (knji­ga knji­gu otva­ra). Ova bi se iz­re­ka mo­gla pri­me­ni­ti na sli­ke Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća, pa re­ći sli­ka sli­ku otva­ra. Du­blje do­dir­nut hri­šćan­skom pra­vo­slav­nom re­li­gi­jom, po­net do­ži­vlja­jem po­je­di­nih je­van­djelj­skih sce­na iz ži­vo­ta Isu­sa Hri­sta, a ovaj do­ži­vljaj ople­me­njen um­nim raz­mi­šlja­njem i po­u­zda­nim zna­njem teh­nič­kog uob­li­ča­va­nja sli­ke, Ju­go­slav Oco­ko­ljić je usred pra­vo­slav­ne al­he­mi­je. Ka­kve ve­ze ima pra­vo­sla­vlje sa al­he­mi­jom ? Da pod­se­ti­mo, al­he­mi­ja je ve­šti­na tran­smu­ta­ci­je me­ta­la u zla­to. Zla­to je be­smrt­nost, ka­žu još ved­ski tek­sto­vi. Istin­skog pre­o­bra­ža­ja ne­ple­me­ni­tih čo­ve­ko­vih svoj­sta­va (me­ta­la) u zla­to be­smrt­no­sti ne­ma bez po­mo­či i pri­su­stva Du­ha, u hri­šćan­stvu Du­ha Sve­to­ga, Tre­ćeg Li­ca Sve­te Troj­ce.

Ju­go­slav Oco­ko­ljić u tri­de­set­go­di­šnjem ra­du na svo­jim sli­ka­ma-iko­na­ma u ne­pre­sta­nom je na­po­nu-pod­vi­gu pre­o­bra­že­nja (pod­vig, pod­vi­žni­štvo-od slo­ven­skog gla­go­la pod­vi­zat­sja-zna­či ići na­pred, ali i na­vi­še). Na go­to­vo svim nje­go­vim iko­na­ma, iz po­sled­njeg nje­go­vog pe­ri­o­da, de­lom ori­gi­nal­nog stva­ra­nja u go­di­ni 2002., na­la­zi­mo tra­go­ve pre­o­bra­že­nja i on­da ka­da on ne sli­ka je­van­djelj­sku sce­nu Pre­o­bra­že­nja. Or­gan­ska ži­va bi­ća na sli­ka­ma Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća, kao što su zmaj, kor­nja­ča, ča­plja, ri­ba, mor­ski ko­njić, ka­me­leon, školj­ka  uvek sto­je uz lik Isu­sa Hri­sta i sve­ti­te­lja i kao da su na pu­tu pre­o­bra­že­nja pod­sti­ču čo­ve­ka na pre­o­bra­žaj. Or­gan­sko je u svem ži­vo­tu pro­že­to du­hov­no­šću, a du­hov­no or­gan­skim. Sva­ko ži­vo bi­će, od ču­de­sne školj­ke ko­ja pro­iz­ve­de skri­ve­ni bi­ser tek ka­da je ra­nje­na, do ver­ti­kal­no plo­ve­ćeg čo­ve­čulj­ka – mor­skog ko­nji­ca, Hri­sto­ve Ri­be u či­ju srž pro­di­re po­gled Do­sto­jev­skog (na sli­ci „F. M. D“), ot­kri­va­mo taj­nu mi­kro­ko­smo­sa u ma­kro­ko­smo­su.

U sre­di­štu ove taj­ne na svim ili ve­ći­ni sli­ka – iko­na Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća, na­la­zi­mo lik Bo­go­čo­ve­ka Isu­sa Hri­sta. Uvek druk­či­jeg iz­ra­za li­ca (pra­vo ma­lo ču­do sli­kar­skog ume­ća Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća!), ali uvek bo­žan­skog i ljud­skog, Isus Hri­stos je za­pra­vo Onaj ko­ji pre­o­bra­ža­va: bilj­ke i ži­vo­ti­nje, mu­škar­ce i že­ne, či­ta­vu pri­ro­du, i bo­žan­sku i ljud­sku, pre­vo­de­ći je u nat­pri­ro­du.

Bog se ne mo­že na­sli­ka­ti, ali ni Ime Nje­go­vo iz­go­vo­ri­ti bez  unu­tra­šnjeg „stra­ha i drh­ta­nja“. Iko­ne – sli­ke Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća  iza­zi­va­ju u gle­da­o­cu unu­tra­šnje po­drh­ta­va­nje ko­je ga te­ra da ih du­že i sve du­že gle­da, ne bi li po­kre­nu­le u nje­mu ono naj­lep­še: po­tre­bu i že­lju za pre­o­bra­ža­jem. Ova je isti­na on­da na de­lu ka­da pa­žljiv po­sma­trač ovih sli­ka po­kre­ne u se­bi sa­mom pro­ces pre­o­bra­ža­ja, ta­ko da do­ve­de do sve­sti, pre­pu­šta­njem slo­bod­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma, mnoštvo, do to­ga pro­ce­sa za­ko­pa­nog,  po­ti­snu­tog, za­bo­ra­vlje­nog u se­bi. Ta­ko u čo­ve­ku za­po­či­nje spi­ra­la obo­že­nja.

Oco­ko­lji­će­ve Iko­ne- sli­ke, ne­ke od njih ma­la re­mek de­la, do­ži­vlje­ne i osve­šće­ne naj­pre u stva­ra­o­ca, nu­de po­sma­tra­ču ide­al­nu pri­li­ku da i sam u se­bi  po­kre­ne to­čak, a on­da i spi­ra­lu – pre­o­bra­ža­ja.U ta­kvom jed­nom slu­ča­ju, osta­će­mo traj­no za­hval­ni Ju­go­sla­vu Oco­ko­lji­ću što je svo­jim stva­ra­la­štvom na hri­šćan­ske te­me,  po­kre­nuo u na­ma če­žnju i po­tre­bu za pre­o­bra­ža­jem; a sva­ki pro­ces  pre­o­bra­ža­va­nja, u ma­lo­me je, i pro­ces  stva­ra­nja.

Ne mo­ra­mo pri to­me bi­ti ni sli­ka­ri  ni  pe­sni­ci,  uvek po­sta­je­mo stva­ra­o­ci – i u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu  smo on­da ta­kvi – ka­da u se­bi za­hva­lju­ju­ći istin­skom stva­ra­o­cu ko­ji je po­red nas, sa­gle­da­mo ar­he­tip­sko re­li­gi­o­zno, a ono je za sva­kog hri­šća­ni­na lik i pri­su­stvo Ras­pe­tog i Vas­kr­slog Isu­sa Hri­sta.

Datum objavljivanja: