Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

Pra­vo­sla­vlje 2002

U Ko­na­ku kne­gi­nje Lju­bi­ce u Be­o­gra­du otvo­re­na je 24. ok­to­bra 2002. iz­lo­žba sli­ka-iko­na pod na­zi­vom “Pre­o­bra­ža­ji-či­ta­nje sli­ka”, Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća. Ovaj be­o­grad­ski sli­kar iko­no­pi­sac već vi­še od dve de­ce­ni­je pre­da­no se ba­vi iko­no­i­spi­ti­va­njem i tra­že­njem no­vog u sta­rom. Sva­ka od nje­go­vih izložbi - do sa­da je imao 14 - bila je ko­rak ka no­vom, ali smi­šlje­nom. Ovu iz­lo­žbu či­ni 26 sli­ka-iko­na na­sta­lih to­kom po­sled­nje go­di­ne.

Pred broj­nom be­o­grad­skom pu­bli­kom, uglav­nom sli­ka­ri­ma i lju­di­ma ko­ji pra­te li­kov­ne to­ko­ve kod Sr­ba, o sli­kar­skim ostva­re­nji­ma Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća go­vo­ri­li su, a po­tom iz­lo­žbu otvo­ri­li, mr. Slo­bo­dan Mi­le­u­snić, uprav­nik Mu­ze­ja Srp­ske cr­kve i Du­šan Mi­lo­va­no­vić, vi­ši ku­stos Mu­ze­ja Pri­me­nje­nih umet­no­sti  u Be­o­gra­du.

Ju­go­slav Oco­ko­ljić pri­pa­da ma­loj sku­pi­ni sli­ka­ra-iko­no­pi­sa­ca ko­ji su u svom iko­no­pi­sač­kom ho­du išli smer­no, ko­ri­ste­ći is­ku­stva hri­šćan­skog (pra­vo­slav­nog) umet­nič­kog nasledja. Ono što je ta­ko­dje bit­no, on upo­re­do sli­ka i či­ta, od­no­sno pro­u­ča­va Sve­to pi­smo i svto­o­tač­ku li­te­ra­tu­ru, kao i šti­va ko­ja go­vo­re o umet­no­sti i li­kov­noj ve­šti­ni. Taj po­stup­ni put za nje­ga je bi­lo vre­me sa­zre­va­nja i so­zer­ca­va­nja, a pro­či­ta­va­nje bo­go­u­god­nih de­la no­vo sa­zna­nje da po­sto­je­će is­ku­stvo umno­ži i li­kov­no obo­ga­ti. To je uslo­vi­lo da Oco­ko­ljić po­sta­ne je­dan od ma­lo­broj­nih iko­no(sli­ka­ra) ko­ji ima svoj pre­po­zna­tljiv li­kov­ni iz­raz. Da­kle, nje­go­vo ula­že­nje u svet iko­no­sli­ka­nja, upo­re­do je bi­lo i iko­no­i­stra­ži­va­nje i što je po­seb­no va­žno, iko­no­po­što­va­nje.

Po­red bo­go­slov­skog po­i­ma­nja iko­ne kao du­hov­nog sa­dr­ža­ja i sred­stva za mo­li­tve­nu ko­mu­ni­ka­ci­ju, što je za pri­me­nu iko­ne osnov­no, Ju­go­slav Oco­ko­ljić do­ži­vlja­va iko­no­sli­kar­stvo i kao umet­nič­ku ra­do­zna­lost i to u naj­bo­ljem smi­slu. Nje­go­va sli­ka je iko­na, a iko­na slika. Ikona nas gle­da, a mi sli­ku po­sma­tra­mo. Na nje­go­vim sli­kar­skim ostva­re­nji­ma ta dvo­stra­na ulo­ga je mo­gu­ća. Cr­kve­no sli­kar­stvo, a to se uosta­lom od­no­si i na sve­u­kup­no re­li­gi­o­zno stva­ra­la­štvo, je­ste na iz­ve­stan na­čin i du­hov­na re­flek­si­ja vre­me­na. Ka­kvi smo mi ta­kva nam je i du­hov­nost i umet­nost uop­šte.

Pra­vi iko­no­sli­kar (ili umet­nik uop­šte) je­ste tek on­da ka­da ima svoj ka­rak­te­ri­sti­čan sli­kar­ski je­zik ko­ji je pre­po­zna­tljiv po sa­dr­ža­ju, bo­ji, iz­ra­zu, od­no­sno ka­da se mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti kao de­lo za­sno­va­no na mo­li­tve­noj smer­no­sti i sli­kar­skoj zre­lo­sti. Sve to, po­tom, do­la­zi pod lu­pu du­hov­nog do­ži­vlja­ja i estet­skog vred­no­va­nja.

Za Oco­ko­lji­će­ve iko­no-sli­ke Vla­de­ta Je­ro­tić ka­že da one „iza­zi­va­ju u gle­da­o­ca unu­tar­nje po­drh­ta­va­nje ko­je ga te­ra da ih du­že i sve du­že gle­da ne bi li po­kre­nu­le u nje­mu ono naj­lep­še: potrebu i že­lju za pre­o­bra­ža­jem. Ova je isti­na on­da na de­lu“- is­ti­če aka­de­mik Jerotić – „ka­da pa­žljiv po­sma­trač ovih sli­ka po­kre­ne u se­bi sa­mo­me pro­ces pre­o­bra­ža­ja, ta­ko da do­ve­de do sve­sti, pre­pu­šta­njem slo­bod­nim aso­ci­ja­ci­ja­ma, mno­štvo, do tog pro­ce­sa za­ko­pa­nog, po­ti­snu­tog, za­bo­ra­vlje­nog u se­bi. Ta­ko u čo­ve­ku za­po­či­nje spi­ra­la obo­že­nja“.

Ono što je još ka­rak­te­ri­stič­no i pre­po­zna­tlji­vo za iko­no(sli­ka­nje) Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća je­ste nje­go­vo do­sli­ka­va­nje i ve­zi­va­nje iko­no-pred­sta­ve sa ne­čim tvar­nim ili stvar­nim. To pro­ži­ma­nje stvar­nog i mo­gu­ćeg je­ste ko­rak da­lje u iko­no­pi­sa­nju i li­kov­nom stva­ra­la­štvu. U po­za­di­ni ili u kra­ju iko­ne na­zna­če­ne su kon­tu­re ne­ko­ga i ne­če­ga, a što je opet u smi­sle­noj ve­zi sa pred­sta­vlje­nim.

Sna­gom Lju­ba­vi, pre­da­no­šću pra­vo­slav­noj Ve­ri i Sve­to­sav­skoj tra­di­ci­ji Ju­go­slav Oco­ko­ljić je us­peo da do­dje do iko­no­sli­kar­ske zre­lo­sti i umet­nič­ke za­vid­no­sti. Sve­ti Jo­van Da­ma­skin, je­dan od naj­ve­ćih cr­kve­nih uči­te­lja,či­ja je te­o­lo­gi­ja iko­na uve­li­ko do­pri­ne­la da se iko­na uz­dig­ne na naj­vi­ši pi­je­da­stal, re­kao je i ovo: „Po­ka­ži mi svo­ju iko­nu, pa ću zna­ti ka­kav si ver­nik“.

Ju­go­slav Oco­ko­ljić to i či­ni.

Datum objavljivanja: