Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

Mo­li­tva – Rad – So­zer­ca­nje

Autor: Dušan Milovanović

Li­kov­no upo­do­blje­nje istorijske lič­no­si u Vizantinskoj ci­vi­li­za­ci­ji ni­ka­da ni­je bi­la ne­ka oso­bi­ta mu­ka ni po­seb­ni in­te­res umet­ni­ka naših vre­me­na; nji­ho­ve oči bi­le su upre­te u Ne­bo i Več­nost, pro­pa­dlji­va ma­te­ri­ja u ko­ju spa­da i ljud­sko te­lo bi­la je na mar­gi­na­ma in­te­re­so­va­nja; in­te­res za ne­pro­pa­dlji­vu i več­nu dušu bio je pak od prvorazrednog zna­ča­ja. Sa dru­ge stra­ne - Za­pad­na cr­kva i ci­vi­li­za­ci­ja od Re­ne­san­se na ova­mo is­ka­zu­je na­ro­čit in­te­res za ma­te­ri­jal­no i sla­vi  "oslo­bo­đe­no te­lo od ve­kov­nih ste­ga" di­žu­ći ga na Pi­je­de­stal bo­žan­skog. Por­tre­ti­sa­nje, kao li­kov­na di­sci­pli­na u to vre­me do­bi­ja pu­no do­sto­jan­stvo i sa ove tač­ke tre­ba je raz­ma­tra­ti s fak­to­graf­ske, prag­ma­tič­ne stra­ne, da­kle kao na­čin oču­va­nja me­mo­ri­je i isto­rij­ski za­pis, kao sle­đi­va­nje stvar­no­sti ko­ja se za­tim emi­tu­je niz re­ku Vre­me­na - u bu­duć­no­sti.  To je ubr­zo po­sta­lo i op­šte me­sto kulturološkog po­stig­nu­ća i bi­lo je por­tre­ti­sa­nje ne sa­mo pi­ta­nja ča­sti već i oba­ve­za pre­da­ka pre­ma po­tom­ci­ma. Van ove di­men­zi­je, na­rav­no, mo­že se i tre­ba go­vo­ri­ti i o li­kov­no­sti, stil­skim me­na­ma kroz vre­me, mod­nim uti­ca­ji­ma, do­pri­no­si­ma ve­li­kih umet­ni­ka... Ka­ko je Vi­zan­tij­ska ci­vi­li­za­ci­ja za­mi­ca­la za ho­ri­zont, ka­ko su se nje­go­vi so­ko­vi ta­nji­li i či­li­li u pra­ši­ni vre­me­na, potpadanje pod uti­ca­je i Sred­nje i Za­pad­ne Evro­pe do­no­si i no­ve obi­ča­je i sve je češća po­ja­va da se po car­skim pa­la­ta­ma, vi­la­ma plem­stva i do­mo­vi­ma ugled­ni­ka po­sta­vlja­ju por­tre­ti zna­čaj­nih čla­no­va. Pri­bli­ža­va­nje na­šem vre­me­nu umno­ža­va ovu, na po­čet­ku sa­mo spo­ra­dič­nu po­ja­vu, a od sre­di­ne 18.  ve­ka,  sve češće por­tre­ti­šu se ne sa­mo ugled­ni­ci već i de­ca, slu­žin­čad,  pa i pred­stav­ni­ci pleb­sa; i ta­ko to funkcioniše kod Ru­sa, Ru­mu­na, Voj­vo­đan­skih Sr­ba, dok je ova po­ja­va kod Pra­vo­slav­nih pod Tur­skom oku­pa­ci­jom go­to­vo ne­po­zna­ta sve do oslo­bo­di­lač­kih ra­to­va. Da­kle,  po sve­mu su­de­ći i ovo je jed­na od po­ja­va po­mo­ću ko­je mo­gu da se uoča­va­ju, raz­ma­tra­ju i tu­ma­če pre ci­vi­li­za­cij­ske raz­li­ke ne­go kom­pa­ti­bil­na sta­nja; pre me­sta raz­do­ra ne­go su­sre­ta sr­dač­nih, ma­da na to­me ne tre­ba pre­te­ra­no in­si­sti­ra­ti.

Dva­de­se­ti vek po­meo je mno­ga pret­hod­na sta­nja i na­met­nuo do­mi­na­ci­ju eko­nom­skih moć­ni­jih, po­ti­ru­ći mno­go­broj­ne raz­li­ke i na­vo­de­ći na op­šta me­sta uz pro­iz­vod­nju sa­dr­ža­ja sin­kre­ti­stič­kog ka­rak­te­ra. „Be­le­že­nje stvarnosti“ u ve­li­koj me­ri za­hva­lju­ju­ći fo­to­gra­fi­ji, fil­mu, vi­deu, a u po­sled­nje vre­me i mul­ti­me­di­ji­ma do­ve­lo je do to­ga da je por­tre­ti­sa­nje ste­klo dig­ni­tet kao ni­ka­da do ta­da i po­sta­lo je je­dan od sta­tu­snih sim­bo­la oni­ma ko­ji­ma je do to­ga sta­lo.  Uz sve re­če­no i ve­štač­ki stvo­re­na  „in­for­ma­tič­ka glad“ u tr­ci za  „pr­vi put“, za „ni­ka­da pre ovo­ga“ za ekskluzivitetom i neponovljivošću iz­ne­dri­li su ta­kva sta­nja o ko­ji­ma se ra­ni­je ni­je mo­glo ni sa­nja­ti. Po­la­ze­ći od psi­ho­lo­škog por­tre­ta, a u že­lji da se od­sli­ka sta­nje du­še mno­gi su pre­ko­ra­či­li gra­ni­cu do­brog uku­sa i pre­šli u kli­ma­ve kon­struk­ci­je i če­sto u - bi­zar­no. Ko­li­ko nas se­ća­nje dr­ži, li­kov­ni umet­ni­ci - sve­tov­nja­ci ni­su se oso­bi­to is­ka­za­li u ovom po­gle­du na Sve­toj Go­ri, ma­ti­ci i ma­tri­ci Pravoslavne ci­vi­li­za­ci­je. Pre sve­ga,  ve­ći­na mo­na­ha od­bi­ja por­tre­ti­sa­nje u že­lji da ne pod­ja­ru­je su­je­tu; s dru­ge stra­ne - iko­na je me­ra od­no­sa u kult­nom i u li­kov­nom smi­slu, a na njoj ži­vom čo­ve­ku me­sta ne­ma, sem u kti­tor­skim kom­po­zi­ci­ja­ma. I ta­ko,  se­ća­mo se da je Al­fons Mu­ha, bo­ra­ve­ći na Sve­toj Go­ri i u Hi­lan­da­ru osta­vio jed­nu sve­šči­cu li­kov­nih be­le­ža­ka s ne­ko­li­ko kro­ki por­tre­ta mo­na­ha, a ka­sni­je je ura­dio tri ulja ko­ja se da­nas ču­va­ju u Pra­gu. Osta­li sli­ka­ri ba­vi­li su se Sve­tom Go­rom u pej­sa­žnom smi­slu, lo­ve­ći ar­hi­tek­ton­ske de­ta­lje, vi­še tra­že­ći am­bi­jent i pre­tra­žu­ju­ći mo­guć­nost svo­ga za­na­ta u li­kov­nom smi­slu, a po stra­ni osta­vlja­ju­ći sve dru­go što je ov­de bi­lo pred­met razmišljanja. Naj­ve­ći do sa­da li­kov­ni kor­pus, u por­tret­nom smi­slu, ko­ji se za­čeo na Sve­toj Go­ri nu­di na­šim oči­ma i sr­ci­ma go­spo­din Ju­go­slav Oco­ko­ljić, sli­kar ko­ji je hra­bro, ali do­bro ob­o­ru­žan zna­nji­ma za­gri­zao u ovu, do nje­ga, te­ru in­kog­ni­tu ne ru­še­ći do­sto­jan­stvo Monaške re­pu­bli­ke i čak, či­ni se - us­po­sta­vlja­ju­ći, po pr­vi put, me­re od­no­sa pre­ma ovoj i te­škoj i bla­go­rod­noj ma­te­ri­ji. Mo­že­te ne­ka pret­hod­na sta­nja na­zva­ti sre­ćom, mo­že­te ih kr­sti­ti osob­nim ner­vom na­teg sli­ka­ra, mo­že­te ih zva­ti do­brom kon­cen­tra­ci­jom pri po­sta­vlja­nju kon­cep­ta, me­đu­tim jed­no je evi­dent­no - go­spo­din Oco­ko­ljić je van­red­no ovla­dao sli­kar­skim za­na­tom pre ne­go što se u ovo upu­stio i to za­na­tom dvo­ja­ke pro­ve­ni­jen­ci­je i Za­pad­nim li­kov­nim i Is­toč­nim iko­no­pi­snim. Po­sta­vljen na sre­do­kra­ću i na me­sto do­di­ra, su­da­ra i pre­pli­ta­nja dva kon­cep­ta sve­ta,  či­ni nam se da je on bio pred­o­dre­đen, do­bro in­stru­i­ran i za­po­ved­no pri­ve­den po­sla­nju da mi­ri i istražuje me­sta isto­vet­no­sti, za­ne­ma­ru­ju­ći ili ve­što za­o­bi­la­ze­ći oko­šta­le i go­to­vo svi­ma zna­ne raz­li­či­to­sti. Po­šte­no priznajući da su nje­go­ve,  go­to­vo pod­jed­na­ke lju­ba­vi i umet­nost Re­ne­san­se i Vi­zan­tij­ske va­se­lje­ne i u oba se kon­cep­ta s mno­go stra­sti i ener­gi­je po­tru­dio i osta­jao u sva­kom do­volj­no da raz­u­me, pri­mi i ka­sni­je tran­spo­nu­je nji­ho­ve najlepše to­ko­ve. S ta­kvim zna­nji­ma i od­no­som pre­ma umet­no­sti(ma), iz­gle­da nam svi­ma lo­gič­no i jed­no­stav­no, upu­stio se u ovu, za dru­ge ne­mo­gu­ću avan­tu­ru iz pr­ve po­go­dio me­tu su­bli­mi­šu­ći osno­ve i naj­va­žni­je vi­do­ve ži­vo­ta na Ato­su ko­je mo­gu da se de­fi­ni­šu tri­ja­dom: mo­li­tva - rad - so­zer­ca­nje sve­tlo­sti. Pre to­ga, va­žno je na­po­me­nu­ti - na jed­nom od por­tre­ta („Ikonopisac“) pri­ka­za­no je sve zna­nje i ume­će sli­ka­re­vo o ko­me smo već go­vo­ri­li, da­kle de­mon­stri­ra­na su oba zna­nja na naj­bo­lji na­čin. Mo­li­tva naj­o­snov­ni­ji i naj­zna­čaj­ni­ji vid mo­na­ške de­lat­no­sti na­šla je pu­ni iz­raz na ne­ko­li­ko plat­na go­spo­di­na Oco­ko­lji­ća („Krst“, „Vu­če­nje bro­ja­ni­ce“, „Mo­li­tva za bla­že­no­po­čiv­šeg“...) i mo­že da se raz­ma­tra kao du­bo­ko po­ni­ra­nje, sli­kar­skim sred­stvi­ma u du­hov­na sta­nja ko­ja se naj­te­že de­fi­ni­šu; a re­zul­ta­ti su van­red­ni, jer dok po­sma­tra­mo te u se­be za­du­blje­ne mo­na­he isto­vre­me­no na nas se pre­no­se nji­ho­ve kon­tem­pla­tiv­ne at­mos­fe­re ko­je su oni iz­gra­di­li. Jed­na od za­po­ved­nih sen­ten­ci, do­bro zna­na svim mo­na­si­ma, sve­tog Be­ne­dik­ta Nur­sij­skog (5. vek) ko­ja gla­si: „Mo­li i ra­di“, de­fi­ni­še u se­bi simfonijski od­nos ra­da kao fi­zič­kog i mo­li­tve­nog, kao du­hov­ne ka­te­go­ri­je, i isto­vre­me­no uki­da la­ič­ke pred­ra­su­de o mo­na­si­ma ko­ji iz sve­ta od­la­ze da bi se od ra­da sklo­ni­li. Por­tre­ti ke­ra­mi­ča­ra, ikonopisaca i fre­sko­sli­ka­ra sa­mo su pred­sta­ve ne­kih od za­ni­ma­nja Sve­to­go­ra­ca, ali i u ovom bro­ju oni predstavljaju apo­te­o­zu sen­ten­ci s po­čet­ka ovog pa­su­sa. Kraj­nja me­ta sva­kog pod­vi­žni­ka je­ste su­sret s Li­cem Go­spod­njim, pri­bli­ža­va­nje Pre­sto­lu Nje­go­vom, sna­tre­nje Sve­tlo­sti Ta­vor­ske. Pre­ma za­slu­ga­ma svo­jim upra­vo sra­zmer­no ostva­re­nom pod­vi­gu i du­hov­nom sa­vr­šen­stvu, pre­ma sve­tom Gri­go­ri­ju Pa­la­mi (14. vek) sti­ći će i na­gra­da po pre­se­lje­nju na Ne­bo.  Svi ko­ji bo­lje po­zna­ju mo­na­he zna­ju s ko­li­ko se stra­sti i uz­bu­đe­nja go­vo­ri i sa­nja o Bu­du­ćem ži­vo­tu več­nom i ko­li­ki se na­po­ri či­ne da se do­stoj­no u njih uđe. Na plat­ni­ma na­šeg auto­ra ne­ma pu­kih ilu­stra­ci­ja ove de­li­kat­ne i nadasve te­ške te­me; tek su na­zna­ke sa­mo, ak­cen­ti i aso­ci­ja­ci­je na to da su ne­ki od nje­go­vih li­ko­va već s onu stra­nu.

Ko­ri­ste­ći se sred­stvi­ma ma­ni­ri­zma i ba­rok­nim re­še­nji­ma sli­kar je u ovom de­lu opu­sa,  či­ni nam se, po­sti­gao naj­lep­še re­zul­ta­te, nje­mu na po­nos, na­ma na zna­nje, a bu­du­ći­ma na po­u­ku. Po­sta­vlja se pi­ta­nje, pri kra­ju ovog raz­mi­šlja­nja, da li je ovo za sli­ka­ra sa­mo pro­ba, eks­pe­ri­ment, la­ko opi­pa­va­nje te­ške te­me,  po­ku­šaj re­ša­va­nja di­le­ma, ula­že­nje u  „za­bra­nje­no polje“?

Krat­ka ana­li­za ovog ci­klu­sa i re­la­tiv­no zna­nje o pret­hod­nom ra­du, u ko­me je bi­lo do­sta neo­bič­nog, dr­že nas u uve­re­nju da ovo ni­je ni­ka­kva in­ter­fa­za već do­bro oda­bra­ni pra­vac ko­ji će se,  vr­lo br­zo, raz­vi­ti u stil. Ju­go­slav Oco­ko­ljić je uhva­tio ve­tar, na pret­hod­no ozbilj­no kon­stru­i­sa­noj šaj­ki i je­dra mu pu­ne bla­go­rod­ni ve­tro­vi i za­pad­ni i is­toč­ni. Ne tvr­di­mo da ne­će na tom do­brom pu­tu bi­ti bu­ra i pod­vod­nih sa­pli­ta­nja, ali zna­mo da će nje­go­va la­đa do­ta­ći mno­ge oba­le i da­le­ke lu­ke i da će sla­va ono­ga ko­ji se usu­dio da pre­ko­ra­či gra­ni­ce za­da­te bi­ti ve­li­ka i le­pa.

Sreć­na ti plo­vid­ba,  bra­te, i ne­ka te ču­va Onaj ko­ji pu­te­ve od­re­đu­je.

Datum objavljivanja: