Umetnik

Ju­go­slav Ocokoljić (1951)

Prati umetnika

Pretraga

Iko­no­graf­ski iza­zo­vi Ju­go­sla­va Oco­ko­lji­ća

Po­sled­njih de­se­tak go­di­na od­i­gra­va se in­ten­ziv­na ob­no­va iko­no­gra­fi­je i dru­gih vi­do­va re­li­gij­ski usme­re­ne umet­no­sti, ka­ko kod nas ta­ko i u sve­tu. U sklo­pu te ob­no­ve, raz­vi­ja se ka­ko kla­sič­na iko­no­gra­fi­ja i iko­no­pis, ta­ko i raz­li­či­ti vi­do­vi ob­ra­de re­li­gij­skih sa­dr­ža­ja i te­ma.

Ju­go­slav Oco­ko­ljić je već ši­re po­znat lju­bi­te­lji­ma sli­kar­stva, a i oni­ma ko­ji ras­po­la­žu nje­go­vim iko­na­ma ra­đe­nim pre­ma ka­no­ni­ma pra­vo­slav­ne tra­di­ci­je. Da­kle, on se na­šoj li­kov­noj jav­no­sti pred­sta­vio ka­ko svo­jim do­sa­da­šnjim iz­lo­žba­ma, ta­ko i iko­no­gra­fi­jom, ko­ja je pra­ti­la ra­stu­ću tra­žnju za ovom umet­no­šću i ukus, ko­ji se po­ste­pe­no raz­vi­jao i iz­o­štra­vao, što je bi­la ve­ća i ra­zno­vr­sni­ja ta vr­sta po­nu­de. Ka­ko se mo­glo vi­de­ti i na ne­dav­no odr­ža­noj iz­lo­žbi „Iko­ne ba­nat­ske epar­hi­je“ (SA­NU, ju­li – sept. 2002), u po­je­di­nim kra­je­vi­ma Sr­bi­je se to­kom 17. i 19. ve­ka iko­no­gra­fi­ja ne­go­va­la i raz­vi­ja­la u ši­ro­kom li­kov­nom ra­spo­nu, u svo­je­vr­snom tro­u­glu: od vi­zan­tij­ske i srp­ske sred­njo­ve­kov­ne tra­di­ci­je na jed­noj, pre­ko idi­o­ma ko­ji se osla­njao na na­rod­nu na­iv­nu umet­nost na dru­goj, pa do one ko­ja uklju­ču­je re­ne­san­sna i ba­rok­na is­ku­stva, na tre­ćoj stra­ni.

Sa­vre­me­na iko­no­gra­fi­ja i re­li­gij­ski inspirisana umet­nost, ta­ko­đe je do­bi­la za­ni­mlji­ve do­pri­no­se i od stra­ne na­ših na­i­va­ca, ka­ko u skulp­tu­ri, ta­ko i sli­kar­stvu  (Živ­ko­vić, Ha­lu­po­va) . Kao što se mo­glo vi­de­ti na ne­kim ra­ni­jim ko­lek­tiv­nim smo­tra­ma sa­vre­me­ne re­li­gij­ske umet­no­sti, re­li­gij­ska umet­nost kod nas uključuje ve­o­ma ši­rok ras­pon iz­ra­za.

Ovom iz­lo­žbom Ju­go­slav Oco­ko­ljić po­ka­zu­je da pod­jed­na­ko uspe­šno ne­gu­je ka­ko ka­non­sku ikonografiju, ta­ko i  sli­ke ra­đe­ne u du­hu pra­vo­slav­ne tra­di­ci­je i na pra­vo­slav­ne te­me, obo­ga­će­ne jed­nim lič­nim iz­ra­zom i is­ku­stvi­ma sa­vre­me­ne umet­no­sti, po­seb­no na­še mo­der­ne i post­mo­der­ne. U svo­jim sli­ka­ma on spa­ja dve li­kov­ne pa­ra­dig­me: tra­di­ci­o­nal­nu (plo­šnu) i po­stre­ne­san­snu (per­spek­tiv­nu). Svo­jim de­li­ma on do­da­je i je­dan spe­ci­fi­čan ugao, a to je uklju­či­va­nje ne­kih ide­ja i do­pri­no­sa po­je­di­nih pred­stav­ni­ka Me­di­ja­le, u obradu re­li­gij­skih te­ma i ikonografsku vi­zu­ru (te­ma ka­di­sa, za­tim li­kov­ni „ese­ji“ ve­za­ni za Be­log An­đe­la, Do­sto­jev­skog, Sveti. Đor­đa itd.).

Sto­ga će za mno­ge lju­bi­te­lje re­li­gi­o­zne umet­no­sti ova iz­lo­žba bi­ti i pri­jat­no iz­ne­na­đe­nje i in­te­re­san­tan iza­zov za re­cep­ci­ju i pro­ši­re­nje vi­do­kru­ga u li­kov­nom po­i­ma­nju i raz­u­me­va­nju po­je­di­nih re­li­gij­skih sa­dr­ža­ja i te­ma, ci­ta­ta iz Sve­tog pi­sma , ili si­tu­a­ci­ja ko­je se ja­vlja­ju i na­vo­de u ži­vo­pi­si­ma po­je­di­nih sve­tih li­ko­va. Ove sli­ke re­zul­tat su pro­ži­vlje­nog i pro­mi­šlje­nog re­li­gij­skog i li­kov­nog is­ku­stva sa­mog sli­ka­ra.

Sli­ka „Sve­to li­ce“ ima pred­lo­ške tra­di­ci­o­nal­ne iko­ne – lik sa zlat­nom po­za­di­nom. Ona bi se mo­gla uze­ti i kao po­la­zi­šte – is­ho­di­šno me­sto dru­gih de­la, ko­ja kao da iz nje iz­ra­nja­ju i ko­nač­no se u njoj sti­ču.

Sli­ke „Ras­pe­će“ i „Ka­me­no­va­nje Svetog. Ste­fa­na“ i ne­ke dru­ge uvo­de zna­ča­jan li­kov­ni pre­o­kret: be­la po­za­di­na za­me­nju­je zlat­nu, a zlat­na bo­ja iz­bi­ja u pr­vi plan.

Sa for­mal­ne stra­ne za­ni­mljiv je i ras­pon ko­ji se ja­vlja u po­je­di­nim de­li­ma, od onih u ve­o­ma sve­tloj ga­mi, gde do­mi­ni­ra­ju be­la i zlat­na bo­ja, do onih u tam­noj ga­mi, gde se tra­go­vi sve­tla i zlat­ne bo­je pro­bi­ja­ju do po­sma­tra­ča, kroz ve­li­ke po­vr­ši­ne tam­nih to­no­va.

Oco­ko­ljić na svo­jim sli­ka­ma uvo­di i ne­ke sa­dr­žin­ske pre­o­kre­te – na sli­ci „Sveti. Đor­đe“ od­nos sve­ca i ažda­je je obr­nut u od­no­su na tra­di­ci­o­nal­ne pri­ka­ze ove te­me: ažda­ja ne le­ži uz noge ko­nja, ne­go svo­jom ve­li­či­nom nad­ma­ša i ko­nja i ja­ha­ča. Za­to je sve­tac pro­ba­da bo­dom na­vi­še, a ne na­ni­že – sli­ka­re­va alu­zi­ja na zlo ko­je na­ra­sta i u ži­vo­tu Sveti Đorđa, a i u po­to­njoj isto­ri­ji, u ži­vo­tu ka­sni­jih ge­ne­ra­ci­ja.

Mo­že se za­pa­zi­ti da je do­mi­nant­na Oco­ko­lji­će­va pre­o­ku­pa­ci­ja – PRE­O­BRA­ŽAJ, u naj­ra­zli­či­ti­jim vi­do­vi­ma, ali uvek re­li­gij­ski za­sno­van, shva­ćen i mo­ti­vi­san.

Na sli­ci „Sveti. Jo­van“ po­ve­za­na su tri sim­bo­la pre­o­bra­ža­ja: ras­pe­će, va­tra i vo­da.

Na sli­ci „Taj­na“, školj­ka se po­ja­vlju­je kao me­sto pre­o­bra­ža­ja, ona ot­kri­va pu­te­ve pre­o­bra­ža­ja.

Na ne­ko­li­ko sli­ka („Ka­me­no­va­nje Sveti Ste­fa­na“ „Oče naš“) ste­na iz­ne­dra­va iz se­be kri­stal – dra­gulj. Te­ma pre­o­bra­ža­ja je ar­ti­ku­li­sa­na i u po­ve­zi­va­nju i uklju­či­va­nju če­ti­ri ele­men­ta (vo­da, va­zduh, ze­mlja, va­tra) u moć pre­bra­ža­ja, kao i po­ve­zi­va­njem Me­bi­ju­so­ve kri­ve sa spektrom (pre­o­bra­ža­jem). Ta­ko Me­bi­ju­so­va kri­va ume­sto za­tvo­re­nog si­ste­ma (kru­že­nja u sa­mo­me se­bi) po­sta­je i sa­ma sred­stvo tran­sce­den­ci­je (tran­sfor­ma­ci­je, pre­o­bra­ža­ja).

„Svad­ba u Ka­ni“ na za­ni­mljiv na­čin pred­sta­vlja po­zna­tu te­mu pre­o­bra­ža­ja vo­de u vi­no, a du­gin spek­tar se ja­vlja kao ve­za ne­ba i ze­mlje, od­no­sno put(anja) pre­o­bra­ža­ja Zem­nog u Ne­be­sko.

Na dru­gim sli­ka­ma ar­ti­ku­li­šu se mi­stič­ne ve­ze – le­vog i de­snog, po­čet­ka i kra­ja, kva­dra­ta i kru­ga, al­fe i ome­ge, ži­vo­ta i smr­ti – kao pu­te­vi pre­o­bra­ža­ja ili: smr­ti kao ula­ska u več­ni ži­vot. Sve to vr­hu­ni u ve­li­čan­stve­noj te­mi Hri­sto­vog pre­o­bra­ža­ja – kao is­ho­di­štu i uzo­ru ži­vo­ta u ve­ri: „I kad se mo­lja­še, po­sta­de li­ce nje­go­vo dru­ga­či­je, i odi­je­lo nje­go­vo bi­je­lo i sjaj­no“ (Lu­ka, 9. 29).

Datum objavljivanja: