Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Silvija Jovanović
Stevan Todorović
Miloš Tenković
Milan Tucović
Biljana Cincarević
Vladislav Titelbah
Paja Jovanović
Nevena Mišković
Fadil Šarki
Borisav Milovanović
Slavko Mitić
Slikarski opus Slavka Mitića posmatran kroz prizmu prošlog vremena, dakle retrospektivno, nudi jedno sadržajno putovanje za poznavaoce njegovog dela i javlja se kao otkrovenje novim posmatračima.On je razvio svoj lični stil kroz figurativno slikarstvo nadrealnog karaktera, uz veštu primenu crteža, svedenu paletu boja, i kroz svojevrstan ritam, proporciju i harmoniju masa i oblika.Njegovi “ Krajputaši “, prisutni od osamdesetih godina prošlog veka pa sve do kraja njegovog stvaralaštva, zazidani u čvrst segment slike, sazdani su od sputanih tela i likova seljaka, sa pticama koje na njima odmaraju i pojačavaju odjek njihove usamljenosti.
Slavkovi grupni portreti, lica razloženih u molekule, sa naglašenom anatomijom, i bezbroj virtuozno prikazanih faza pokreta, očitavaju duboku kontemplaciju, do pucanja sažete i nabijene energije.
Sjajan poznavalac mitologije Slavko Mitić kroz svoje dinamične kentaure favorizuje haotični antički nemir zaustavljen na platnu, u njegovoj omiljenoj formi tonda.Oni se kreću kroz gamu plavo-zelenih nijansi i široki asortiman oker i smeđih tonova.Celokupno njegovo delo, u kolorističkom smislu, obuhvata još i plavo-ljubičaste varijacije uz akcente crvene ili narandžaste, uvek u beskrajnom dijapazonu valera.Na kasnijim platnima kružnog oblika javlja se Dalijevsko oticanje forme sa asocijacijama na ljudsko bitisanje u kosmosu .Transformacija tela prikazuje neprestani vanvremenski tok nošen silom većom od čoveka, Biblijskim potopom.
Fantastičan crtač, majstor svetla i materijala, u omiljenoj tehnici ugljena na platnu odaje sav svoj rafinman u prikazima nadrealnog šumadijskog “zapisa”, koji niče i opstaje na nemirnom tlu.On nam govori o padu čoveka i njegovom ponovnom uzdizanju uz sveprisutnost anđela i zvuk zvona .Takvim sadržajima Slavko Mitić se nije odvajao od svojih srpskih korena niti od svog esencijalnog umetničkog opredeljenja za nadrelno bez mnogo naracije.
Sa elementima grotesknog Mitić se vedro i maestralno poigravao na svojim uljima na kojima je glavni odabrani motiv neo-barokna stolica, u svakoj novoj varijanti uvek ponovo originalna.
U poznoj fazi Mitićevog stvaralaštva, prirodno za evoluciju jednog zrelog umetnika, javlja se pročišćenje njegovog likovnog jezika i simbola, gde svaki deo kompozicije odiše likovnošću.Uvek prisutne figuralne forme pojednostavljene su i date u fragmentima gotovo apstraktnih elemenata.
Čist i jasan kolorit dat je u najboljim delima sa temom oštro izdvojenog isečka neba, srodno Magritu, ali na unikatan Mitićevski način.Nasuprot nebu egzistiraju njegova usamljena gnezda dok nas pero kojim nam sugeriše lakoću, vodi u njegov metafizički svet i poziva da i mi levitiramo u etru slike.
Tim krajnjim potpuno jednostavnim piktoralnim izrazom Slavko Mitić je završio svoj slikarski i životni put, ali je umetnost koju je on živeo ostala da traje delikatno, prefinjeno i nenametljivo zauvek prisutna među poštovaocima njegove ličnosti i dela.
Jasna Jelić Obradović
Datum objavljivanja: