Pretraga

"Ideja performansa zasniva se na alegorijskoj igri koja podrazumeva eventualno učešće publike u uništavanju skulpture. Performans  sa nazivom "Alegorija o Premijeru" i  uvlačenje publike u događaj nije cilj sam po sebi, već je postavljanje pitanja i traženje odgovora, kako nam se dogodio Premijer?  Šta se to zapravo desilo u korpusu istorijskih događaja, da nam se jedan običan činovnik u državnoj hijerarhiji nametne kao svetovno biće, neka vrsta konstruisanog božanstva, misionara, pesnika, antičkog heroja… Jedan čovek, koji je Premijer vlade Republike Srbije danas, uspeo je da u spletu istorijskih događaja u poslednjih 20 godina, postane jedini tumač države. Premijer se predstavio kao institucija koja  čuva samo sebe, na isti način kako  kapitalizam čuva samo sebe! Premijer je postao institucija koja poznaje kako se upravlja listom državnog aparata, kako se mogu kontrolisati religijska uverenja, porodica, sport, mediji, partije, privreda…dakle, Premijer je žestoke konflikte u sebi pomirio i postigao efekat da je njegovo postojanje u našem interesu, on je osnovni materijal moje umetničke prakse.  On je postao subjekat svake moje rečenice, vršilac glagolske radnje, jednostavno on hoće da bude  JA!"





Nepoznata lokacija izložbe je toponim koji je zapravo alegorija, iznuđena situacija traženja mesta za izlaganje. U nedostatku adekvatnih izlagačkih prostora u Novom Sadu, ali i odbijanja institucija da ustupe prostor i vreme za Grozdanićev performans—akciju, umetnik se opredelio  za izlaganje u jednom privatnom stanu.



Kroz ceo svoj umetnički opus, Grozdanić istrajno pokušava mapirati važnost odnosa umetničke prakse i društva, u kojem se  umetnost pojavljuje kao autonomna praksa a ponekad kao eksperiment društvenih procesa, kao politički stav, kao simptom, znak, događaj, sa idejom  da se ukaže na važnost postojanja institucija koje preispituju fenomen umetničkog rada i proizvode jedan novi tip stvarnosti i njenog razumevanja. U suprotnom "svako

umetničko delanje ostaje, manje ili više, u prostoru formalnog rada. Čak i angažovani radovi postaju, kroz procese institucionalne nezainteresovanosti, formalna, odnosno, ideološki neplodna. Umetnički iskaz mora postati važna metoda rezonovanja, delo mora biti prevozno sredstvo na putu do boljeg društva."





"Moja umetnost implicira nekoliko upotrebnih značenja. Prvo je, moja privatna i emotivna predstava koja je uvek pod sumnjom, a drugo je sklonost da se publika uvuče u temu mog rada, odnosno, da pristane na diskurzivnu analizu društva pomoću mog dela. Između mog rada, njegove teme, realnog događaja i publike, nadvija se opasnost utopizma koji je u krizi!"







"Čovek-umetnik nije samo društveno biće, već je, pre svega, prirodno biće a iznad svega apsolutno slobodno biće! Ove stavove sam usvojio kao osnovno načelo svog rada. Ukoliko sad, post hoc, problematiziram svoje radove koji reaguju na političke okolnosti, vidi se da oni nisu samo politički iskazi, već jedna varijanta racionalizma gde su ciljevi racionalnog postupanja uvek bili univerzalni."





"Za mene reč “politika” znači proces u kojem neke grupe ljudi donose odluke procedurama u kojoj se prepliću sukobi autoriteta oko moći u društvu. Pojam “umetnost” je prividno jednostavnijeg značenja ali od dugačkog spiska definicija umetnosti, najmanje mi se dopada shvatanje da je to neka izdvojena veština kojom se proizvodi neki estetski rezultat. Ja sam prihvatio saznanje da je to skup autorefleksivnih, analitičkih, kritičkih postupaka istraživanja koncepata sveta umetnosti čiji cilj nije proizvodnja umetničkih dela, već rasprava, istraživanje funkcionisanja umetnosti u svetu kulture i ideologije. U tom kontekstu nije teško razumeti zašto je odnos umetnosti i politike toliko važan. Srbijansko društvo taj odnos institucionalno potiskuje iako su dnevno-politički događaji protekle dve decenije dramatični, institucionalni rad nije do sad napustio model odvojenosti politike od umetnosti  koji je utemeljio modernizam."





"Danas prisustvujemo procesima koji logikom slobodnog tržišta pomoću državnih upliva, manipulacija, medija, političkih elita, ipak politiziraju kulturu i umetnost, čine je bezopasnom, estetskom."