Pretraga

Umetnici: Nikos Arvanitis (Grčka), Hubert Czerepok (Poljska), Marko Crnobrnja (Srbija), Aleksandar Dimitrijević (Srbija), Marija Đorđević (Srbija), Petra Feriancova (Slovačka), Karolina Freino (Poljska), Nenad Jeremić i Dušan Jevtović (Srbija), Alicja Jodko - DWF / Entropia (Poljska), Vladimir Perić (Srbija), Vedran Perkov (Hrvatska), Joanna Rajkowska (Poljska), Milorad Mića Stajčić (Srbija), Janek Simon (Poljska), Kama Sokolnicka (Poljska), Miloš Tomić (Srbija), Vova Vorotniov (Ukrajina), Zorka Wollny (Poljska), Martin Zet (Češka)

 

Salon Muzeja savremene umetnosti, Pariska 14

Otvaranje izložbe: petak, 4. novembar 2011. godine u 19.00 časova



Izložba će biti otvorena do 4. decembra 2011.

Radno vreme Salona: od 12.00 do 20.00 časova. Utorkom zatvoreno.



Izložba je predhodno bila predstavljena u BWA Galeriji u Vroclovu, Poljska, u periodu od 7.09. do 2.10.2011. godine.

 

Program događaja:



Petak, 4. novembar 2011.



Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, Pariska 14

19.00     Otvaranje izložbe Za male i velike



Subota, 5. novembar 2011.



Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, Pariska 14



13:00     Prezentacija umetnika: Nikos Arvanitis

18:00     Radionica Western Impressions

Autori rada i moderatori radionice: Dušan Jevtović i Nenad Jeremić

Prijave za radionicu poslati na: una@msub.org.rs (broj učesnika je ograničen)



Nedelja, 6. novembar 2011.



Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, Pariska 14



18:00     Radionica Western Impressions

Autori rada i moderatori radionice: Dušan Jevtović i Nenad Jeremić





Ponedeljak, 7. novembar 2011.



Salon Muzeja savremene umetnosti Beograd, Pariska 14



18:00     Radionica Western Impressions

Autori rada i moderatori radionice: Dušan Jevtović i Nenad Jeremić



Petak, 11. novembar 2011.



Dom omladine Beograd, Makedonska 22



18:00     Razgovor sa umetnikom: Predrag Terzić



Razgovor sa umetnikom Predragom Terzićem tokom njegove izložbe u Galeriji Doma omladine Beograd pod nazivom „Elan Vital". Razgovor sa umetnikom se organizuje povodom njegovog učestvovanja i na izložbi „Za male i velike".  Terzić je realizovano određenu strategiju košarkaške igre i simulaciju košarkaškog terena u galeriji BWA u Poljskoj za potrebe izložbe „Za male i velike" (7.09-2.10.2011). Takođe, ovaj rad je prvobitno izveden u Beogradu 2009. godine za potrebe izložbe „Beograd: Nemesta. Umetnost u javnom prostoru”. Razgovor sa umetnikom će se bazirati na njegovim radovima vezanim za košarkaške terene i igru i projekte na kojima je to realizovano.



Subota, 19. novembar 2011.



Lokacija će biti naknadno objavljena



18:00     Foto-igra Bekstvo iz kadra, autorka: Zorka Wollny





ZA MALE I VELIKE



 „Jer, da kažem šta mislim jednom zasvagda, čovek se igra samo kada je u punom značenju reči čovek, a u potpunosti je čovek samo onda kada se igra.“

J. K. Fridrih Šiler, Pisma o estetskom obrazovanju čoveka, 1794.

 

Izložba ZA MALE I VELIKE bavi se pojavama igranja i igre, bez kojih se ne može zamisliti nijedna ljudska zajednica. Igranje se povezuje sa kulturom slobodnog vremena, koje se – u modernim društvima – odvaja od onoga što je produktivno i odbacuje kao nešto što je privatno i budalasto. Društveno iskustvo nas primorava da kritički posmatramo tu razdvojenost i da shvatimo igranje kao nadahnjujuće iskustvo u kome delujemo nezavisno od svake društvene kontrole i pojedinačnog ili grupnog cilja, i pomoću koga možemo steći prostor za ostvarivanje željene slobode.

 

Analizirajući kulturu kao sistem pravila, hijerarhija, ponašanja, donošenja odluka, manipulacije i sticanja znanja, igranje se može smatrati delatnošću putem koje uvodimo promene u sâm taj sistem, i delujemo unutar njega. To kako se igramo uslovljeno je sredinom, celokupnim sistemom koji obuhvata prostor – politički, društveni i lični. U isto vreme, igranje može da utiče na tu sredinu i da je menja. Igranje se takođe odnosi na pokret, pogled, potragu, stvaranje – to su „oruđa“ koja se mogu koristiti na delu u okviru (mogućeg) procesa.

 

„Doći će do zajednice između formalnog nagona i materijalnog nagona – to jest, nastaće nagon za igranjem – jer samo je u jedinstvu stvarnosti i forme, slučajnog i nužnog, pasivnog stanja i slobode, predstava o čovečanstvu potpuna.“ I upravo se u tom smislu izložba odnosi na taj nagon za igranjem (u originalu Spieltrieb), izraz koji je Šiler uveo u svojim „Pismima o estetskom obrazovanju čoveka”, označavajući jedan formativan proces koji se odupire vremenu i istrajava od prvog do poslednjeg dana čovekovog života. Kako je Ransijer primetio u svom delu „Estetika kao politika”, Šilerov revolucionarni doprinos predstavljala je zamisao o političkoj promeni prouzrokovanoj vraćanjem na nešto što je on nazvao raspodelom čulnog – šta ćemo i kako opažati pomoću svojih čula određeno je onime što prihvatamo kao sebi pripisanu ulogu u društvu. Sudeći po njegovim „Pismima”, ta promena bila bi moguća kad bismo prestali da posmatramo umetnost kao odvojenu od života, i igranje kao odvojeno od rada (oblik života).

 

Igranje ne zahteva nikakvu veštinu niti znanje, već pre stvara okolnosti u kojima čovek može samostalno da gradi ili poboljšava fizičke, društvene i političke veštine, i da stiče znanje. Jednom kada se odrede pravila, ono što je puko igranje pretvara se u igru. U igrama, motivi postaju nejasni, te pobediti neretko zasenjuje igrati se. To stvara takmičarski poriv da se bude (postane) najbolji.



Izložba „Za male i velike” delimično se odnosi na istorijske kontekste igranja i igre, oslanjajući se na politički potencijal delovanja i transakcioni karakter koji povezuje društvo. Izliv predstava o igranju i igrama u različitim poljima, od književnosti do arhitekture, podudarila se sa suštinskim političkim i društvenim promenama u ovom delu Evrope osamdesetih i devedesetih. Ali kritički i društveni potencijal nagona za igranjem bio je ključan još šezdesetih i sedamdesetih. Njegovu subverzivnu oštrinu i potencijal otkrili su razni pokreti, u koje spadaju Fluxus i Situacionisti, za kojima su kasnije u Poljskoj, naročito u Vroclavu, usledile Narandžasta alternativa i grupa LUKSUS, kao i uticajni konceptualni umetnici u nekadašnjoj Jugoslaviji.

 

U projektima i radovima pozvanih umetnika prikazana je formativna, ekonomska i politička dimenzija igranja i igara.





Umetnici:



Nikos Arvanitis

Granice kontrole, 2011.



Instalacija se sastoji od stotinu budilnika. Budilnici stavljeni na zidove jednog uzanog hodnika usaglašeni su da istovremeno zvone dvaput na dan. Sat je sredstvo podsećanja na to da svakodnevni život funkcioniše. Zvuk budilnika održava određeni nivo budnosti. Istovremeno otkucavanje i zvonjava pored toga što mogu da nagoveštavaju i nasilnu radnju mogu da govore i namernoj fascinaciji tehnikom, zvukom i repeticijom.



Marko Crnobrnja

Deca sa puškom, 2009.



Vreme je neuhvatljiva kategorija za vajara koji želi da bude dobar otac. Isto tako, uzorno očinstvo neuhvatljiva je kategorija za vajara koji želi da ukroti vreme. Neprestana borba s vremenom dala je Crnobrnji prednost da posmatra velike trenutke odrastanja i sazrevanja svoje porodice, svoje umetnosti i sebe samog. Sa stanovišta umetnika-vajara, čini se da je pedagogija delatan vid opštenja sa decom posredstvom prizora i znakova koji se nalaze u skulpturama. Nasuprot verbalnom opštenju, ona je brža, neposrednija i ispunjena dobrom voljom sa obe strane priče.



Aleksandar Dimitrijević



Neon game

slagalica-interaktivna slika

Slagalica-interaktivna slika je objekat veličine osnove 220  x 220 cm, unutar koje se nalazi šesnaest prostornih segmenata veličine 50 x 50 cm, od kojih je jedan praznina – ništa. To omogućava kretanje i pomeranje preostalih petnaest segmenata, ali i  istovremeno kretanje praznine – ničega. Slagalica Neon game deo je projekta - društvene igre na kome umetnik već neko vreme radi. One su rezultat razmišljanja o relacijama ko-kreativnog u odnosu publike prema delu, tačnije, akcije i kreativnosti posmatrača u okviru tog procesa koji je relativiziran. To je suštinski, dinamički i statički odnos artefakta i gledališta, čoveka koji se, i kroz igru u ovom slučaju, uključuje u stvaralački proces. Kao i u umetnosti, igra pruža uživanje i mogućnost bezbroj ponavljanja – podsećanja na izgubljene vrednosti i mogućnost otkrivanja novih. Segmenti se dodiruju, pomeraju... delovi jedne celine se procesiraju, razdvajaju i povezuju međusobno, time stvarajući drugu celinu (sliku – crtež)..

Hubert Czerepok

Umetničko delo, 2011.



Umetničko delo predstavlja dokumentaciju o radionici koju je upriličila gradska galerija u Tarnovu za učenike iz tamošnje srednje umetničke škole. Zamisao za radionicu potekla je od čuvenog rijaliti šoua Bravo (1,2 miliona gledalaca). U Umetničkom delu, žiri odlučuje na osnovu najneobičnijih i najšašavijih ideja za umetnička dela. Glavna nagrada u izvornom nadmetanju u rijaliti šouu bila je izložba u Bruklinskom muzeju (SAD), ali umetnici iz Tarnova nagrađeni su samostalnom izložbom u gradskoj galeriji u Tarnovu. Mladi poljski umetnici ili prihvataju izvorna pravila ili usvajaju sopstvena.



Marija Đorđević

Mirna do marta, 2009.



Mirna do marta je kućni mjuzikl. Glavni lik je penzionerka koja živi na selu. Žanr koji ne određuje sredinu u kojoj se ne može pevati ili plesati (vidi pijacu u Mojoj slatkoj dami, protivpožarne stepenice u Priči sa zapadne strane, fabriku za vreme ubistva i posle njega u Plesu u tami, čak i zatvor u Zatvorskom roku) premešta se u „običniju“ sredinu: s majkom Đorđevićeve u Lipovici. Polazište u ovom radu jeste njena tvrdnja da je svaki dan isti, da u njenom prosečnom danu postoji obrazac sa vrlo malo odstupanja. Hor je prati dok ona radi u vrtu, hrani životinje, uživa u popodnevnoj dremki i gleda televiziju. Uobičajena jednoličnost tih radnji menja se kroz ritam i ples, tako da svakodnevni život postaje... maltene zavodljiv.



Petra Feriancova

Igrališta, 2010.



Igrališta prikazuju javne prostore, ili tačnije – igrališta u Bratislavi početkom sedamdesetih. Ta igrališta su izvorno crno-beli slajdovi koje je uslikao otac umetnice i predstavljaju dokumentaciju u okviru prezentacije o prostorima za provođenje slobodnog vremena. Serija Igrališta, kao greškom, ostaje romantična ruševina prvobitnih igrališta, zacelo sa ambicioznim estetskim težnjama, i praktično jedini apolitičan rad u javnom prostoru Čehoslovačke u to vreme.



Karolina Freino

Brojalica, 2011.



Ovaj video-rad prikazuje devojčicu koja peva jednu popularnu poljsku brojalicu. Ona glasi: Gospođica Zo... zo... zo..., gospođica sja... sja... sja... (Zosja je poljski oblik imena Sofija), ima muža, i njen muž pije mno… mno… mnogo, izgubio je kuću, izgubio je kola, isterao je ženu tiganjem. Brojalica, koja se peva bez razmišljanja, istovremeno predstavlja deo dečjeg sveta i uvod u svet odraslih.



Nenad Jeremić i Dušan Jevtović

Western Impression, 2001.



Igru igraju dva umetnika na tepisima koje su doneli od kuće. Ovaj rad koji u osnovi sadrži proces konkretnog igranja i igre nastao je zajedno sa umetnikom Vladanom Jeremićem 2001. godine.

U igri učestvuje najmanje dvoje (ili više) ljudi koji se igraju plastičnim igračkama (igračkice predstavljaju Indijance i/ili kauboje), prema strogo određenom scenariju (istorijske i/ili filmske rekonstrukcije pripovesti sa Divljeg zapada) i strogo određenim pravilima. Podražavanje dečje igre kao sistema pravila otkriva podražavanje stvarnosti i bezbednog/opasnog stanja: rekonstrukcija ličnog i kolektivnog, lokalnog i globalnog, odgovornog, ali ujedno i odgovorno nasilnog. Igra će se održati na otvaranju izlozbe u Salonu MSU 4.11.2011 a, naredna 3 dana 5, 6 i 7.11. umetnici će održati radionice/igre sa publikom.  Radionice su organizovane u kooprodukciji sa  Kulturnim centrom Beograda.



Alicija Jodko- DWF Entropija



Dziecieca Wytwórnia Filmowa (DWF) - Dečiji Studio osnovan je 1986. u Vroclavu, kao umetnički i edukativni projekat Galerije Entropija.   Još tada organizovane su radionice za decu koje imaju za cilj da ih uče da snimaju filmove koristeći klasične metode. Dečiji studio (DWA) na taj način omogučuje deci da promene svoju pasivnu ili prisvajačku ulogu u aktivnu i to prema svome okruženju, kulturi i mediju. To im daje mogućnost da deluju kao kreatori ili stvaraoci. Dečiji studio (DWA) je više puta bio nagradjivan na raznim poljskim i ostalim inostranim festivalima.





Vladimir Perić

Muzej detinjstva, 2006. –



Projekat Muzej detinjstva započet je 2006. godine i podrazumeva foto arhivu, kolekciju igračaka, ambalaže, školskog pribora, sportskih rekvizita, kasica, lektire, albume sa sličicama, i tako dalje. Projekat Muzej detinjstva sastoji se od serije izložbi, koje ukazuju na pravac u kojem se formira zbirka ovog muzeja, koja bi 2016. godine mogla biti predstavljena u jednom novom prostoru. Perićev Muzej detinjstva namenjen je onima koji su imali, kupovali, sećaju se ili prepoznaju ponovo pronađene lutke, igre... Namenjen je svima čija je povest bar delom sadržana u ovoj naizgled nostalgičnoj i sentimentalnoj postavci.



Vedran Perkov

The Final Frontier, 2005.



Najlonska maketa svemirskog broda Voyager iz popularne TV serije Star Track, visi obešena sa plafona galerije. Na maketi svemirskog broda vidljivi su šavovi spajanja pojedinih delova.

Iz podnožja skulpture, kroz crevo, upumpava se vazduh, dajući joj na taj način voluminoznost.

Šavovi puštaju vazduh na sve strane. Ma koliko god izgledao kao svemirski brod, radi se, ustvari, o naduvanom balonu prepunom rupa. Rad je kritika privida moći i napretka, površnosti zapakovane i prezentovane kao nadprosečni rezultat.



Joanna Rajkowska

Svetlost lože, 2011.



Ovaj rad, pripremljen za izložbu Za male i velike temelji se na istoriji masonerije u Vroclavu. Neonska lampa dizajnirana je po masonskim simbolima preslikanim sa jedne od zgrada u kojima se loža nalazila u devetnaestom veku. Rukujući podvojenošću prošlosti, Rajkovska se igra napetošću između svetlosti i mraka, nejasnog i razumljivog početka.



Janek Simon

po Tadeušu Ratmanu

Vademekum uradi sam – za decu i roditelje, 2011.



Osamdesetih godina, Vademekum je bio popularan vid podučavanja omladine. Sve materijale koji su se koristili za pravljenje npr. peščanog sata ili modela automobila na mlazni pogon, tada je bilo teško nabaviti. Modeli na izložbi napravljeni su u skladu sa uputstvima iz izvornog priručnika iz osamdesetih koji je napisao Tadeuš Ratman. Ovo sentimentalno putovanje kroz vreme služi kao model za nedovoljnost i preobražaj.



Osvajači tepiha, 2002.

Igra koju je Simon napravio analogna je verziji čuvene klasične arkadne igre Svemirski osvajači, izuzetno poznate osamdesetih. Međutim, digitalni dizajn kombinuje pravila igre sa tradicionalnim istočnjačkim šarama na tepisima.



Kama Sokolnicka

Kubične strukture iz serije Razočarana tačka gledišta, 2011.



Apstraktne slike  predstavljaju dodatak neobičnom dizajnu nameštaja koji podseća na vreme građenja kuća ispod stola.



Milorad Mića Stajčić

Provizija, 2011.



Stajčić je u ovom radu inspirisan fenomenom provizije koju banke i menjačnice uzimaju prilikom promene novca iz jedne valute u drugu. Uzeo je novčanicu od 100 evra i krenuo je da menja naizmenično u dinare, pa zatim u evre sve dok provizija nije čitavu sumu „izjela“.

Pošto je obišao više od 70 banaka i jednu menjačnicu, uspeo je na kraju da ostane sa gomilom priznanica i nekoliko stotina dinara koje dalje nije mogao da zameni.



Miloš Tomić

Zbirka gumica, 2011.



Gumica je krug, labav ili pravilan. Milioni i milioni istovetnih komada proizvode se svakodnevno, u masovnoj proizvodnji, od gume, neživi, nepredviđeni da nastave svoje bivstvovanje, nepredviđeni da dugo traju. Gumica lako puca ili biva bačena, katkada nestane još dok služi svrsi, ali to nije važno – jeftina je. Kada gumica postane đubre, ta masovno proizvedena kopija pretvara se u "original". Tomić naglašava njihovu važnost i originalnost tako što ih sakuplja i stavlja u albume i uramljuje. Štiti ih da se ne raspadnu i ne nestanu.



Zorka Wollny

Beži iz kadra, 2010.



Beži iz kadra dokumentuje igru koju je Zorka Wollny pripremila sa svojim prijateljima na jednoj javnoj železničkoj stanici u Ankari, u Turskoj. Igra je slična paintball-u, ali ona koristi kamere umesto pušaka sa lopticama boje. Učesnici su morali da se kreću unaokolo i patroliraju okolinom trudeći se da uhvate ostale članove grupe u kadar, u isto vreme izbegavajući da budu snimljeni. Pobednik će biti onaj koji uspe sve da snimi. Ali na kraju nije bilo pobednika! Beži iz kadra odražava naš odnos prema medijima, to kako ih koristimo kao oruđe da se povežemo sa drugima, da razgovaramo s neznancima, da osetimo moć koju nam oni daju… Igra je uprilićena u Vroclavu i biće organizovana u Beogradu u vreme trajanja izložbe Za male i  velike.



Vova Vorotniov

Aljaska, 2011.



Vova Vorotniov je umetnik koji živi i radi u Kijevu a, u prošlosti se bavio crtanjem grafita. Njegova instalacija Aljaska (naziv svojevrsne kultne zimske jakne) sastoji se od fotografije, teksta i predmeta – umetnikove jakne isprskane sprejom. Tekst pripoveda istinitu priču o tome šta se dogodilo umetniku jedne noći kada je crtao grafite na kijevskim ulicama. Zaustavili su ga radnici obezbeđenja, koji nisu pozvali policiju, već neke sumnjive likove u crnom mercedesu. Oni su oteli umetniku boje i isprskali ga od glave do pete. Pripovedajući nam priču u kojoj sam stvaralac postaje predmet intervencije, Vova se bavi suštinom i ustrojstvom subverzivnog delovanja, njegovom opasnošću i dijalektikom.



Martin Zet

Sarabanda i drugi, 2011.



Češki multimedijalni umetnik i muzičar Martin Zet pretvara se ovoga puta u režisera jednog događaja zabeleženog na filmu. Za Sarabandu i druge, umetnik je pozvao jedan istaknuti vroclavski kamerni orkestar da svira delove Holbergove svite Edvarda Griga dok sedi na širokoj livadi u parku. Ogromne razdaljine između muzičara otežavaju njima i dirigentu da sinhronizuju sviranje, što dovodi do promene i izobličavanja zvuka. Pešaci su pozvani da hodaju između muzičara i pronalaze sopstvene staze u ovom neočekivanom „otvorenom radu“, te time primorani da sarađuju. Film je proizveden u saradnji sa kamernim orkestrom Leopoldinum iz Vroclava.







Izvođenje rada i radionica Western Impressions (5, 6, 7.11. u 18h) Autori rada i moderatori radionice: Dušan Jevtović i Nenad Jeremić



Igra je organizovana u koprodukciji sa Kulturnim centrom Beograda



Rad Western Impressions koji se predstavlja na ovoj izložbi predstavlja dva čoveka (ili više) koji se uživo igraju sa plastičnim igračkicama (indijanaca i/ili kaubojaca) po strogo determinisanim pravilima. Simulacija dečije igre kao sistema pravila otkriva prevashodno sumulaciju realnosti i  sigurno/nesigurnog stanja, rekonstruisano lično i kolektivno, lokalno i globalno, odgovorno ali odgovorno nasilnog.



Performans i prezentacija rada predstavlja se na samom otvaranju izložbe Za male i velike, u Salonu MSU, 4. novembra 2011. Radionice u vidu igre, realizacije određenog scenarija, sa umetnicima realizuju se 5, 6. i 7.  novembra sa početkom u 18 časova u prostoru Salona MSU.  



Dva tima/dve istovremene igre odvijaju se dnevno po određenom scenariju. Svaki dan scenario je drugačiji, zainteresovani se prijavljuju za poseban dan ili scenario igre koja je tog dana aktuelna. Broj učestnika po radionici i po danu ukupno jeste šest. Broj scenarija je koliko i dana, ukupno 3.



Pravila igre: U svakoj igri učestvuje po šest igrača, koji svaki predstavlja po jedno indijansko pleme, odnosno grupu Amerikanaca (vojska, kauboji itd.). U skladu sa nekim specifičnim predodređenostima, svaki je igrač delom upućen da se predvidljivo ponaša, no zavisno od sticaja okolnosti i njegovih ličnih nahođenja, može praviti određene izbore (na primer, u nekim slučajevima će biti slobodan da bira koga će napadati, s kim će sklapati savez, a u drugim će to biti unapred zadato).



Western Impressions pripada real time igrama, što podrazumeva da se svi igrači kreću istovremeno, ne čekajući na potez protivnika. Izuzetak predstavlja situacija kada je jedan igrač napadnut od dvojice ili više njih. Pošto je on u fizičkoj nemogućnosti da se tada uspešno odbrani, napadači će ga napadati naizmenično. Takođe, eventualna fizička udaljenost igrača od napadnute igračke ne sme da bude prednost za napadača, jer on treba uvek da sačeka da protivnik bude spreman, odnosno neposredno pisutan.



Protivnikove igračke „ubijaju se“ oružjem koje igračke poseduju: strelac ispaljuje strele (za šta služe pravi minijaturni lukovi i strele), ratnik sa sekirom ili vojnik sa sabljom ubijaju direktnim kontaktom datim oružjem i slično. Osim ručnog oružja koje poseduju, vojnici koriste i top. U svakom slučaju, nema simboličnog pogotka ili udarca: da bi neka igračka bila „mrtva“ ili „ranjena“, mora zaista da bude pogođena ili udarena.



Pravila realizma se moraju strogo poštovati. To se odnosi najviše na način na koji se igračke pokreću (ne smeju se naglo premeštati, skakutati sa njima i slično). Važno je shvatiti da je kao i u svakoj igri i ovde pravi igrač onaj koji, držeći se pravila, nastoji da postigne što bolji rezultat. U tom smislu, nema razlike između ove igre i bilo kog sportskog takmičenja ili šaha.



 O igri (teorijski): Kao i svaka igra, i Western Impressions je zasnovana na specifičnim, praktičnim pravilima, koja je čine jednim posebnim svetom u malom, svetom koji funkcioniše zahvaljujući svojoj celovitosti zatvorenog sistema. Pravila, dakle, mogu biti shvaćena kao granice koje odvajaju svet igre od spoljašnjeg sveta: da bi se igra uspešno igrala, potrebno je prilagoditi se njenim zakonima, što znači obuzdati sve one porive koji mogu predstavljati opasnost po njeno funkcionisanje. Sa druge strane, Western Impressions, kao imitativna igra, nezamisliva je bez sposobnosti uživljavanja u zakone spoljašnjeg sveta, zakone izvan nje same: mi imitiramo bitke, istorijske kontekste, kao i prirodne zakone stvarnosti. No, ova imitacija u mnogim svojim segmentima ne može da bude analogna i zato stvaramo pravila koja predstavljaju neku vrstu prevoda zakona stvarnosti na unutrašnji, autonomni jezik igre. Na primer, nemoguće je pokretati sve figurice u isto vreme, što bi odgovaralo stvarnoj situaciji, ali je korišćenje po jedne figurice istovremeno od strane oba ili više igrača imitacija stvarnog odvijanja događaja. Sva su pravila zasnovana na ovakvom balansiranju spoljašnjih i unutrašnjih zakona. Tako je, pri kreiranju pravila potrebno ispoljiti osetljivost i dovitljivost da se, uprkos neizbežnom prevođenju, u što većoj meri zadrži „ukus“ stvarnog sveta. U tome je, čini mi se, tajna njene čari: iz ovakve kontrolisane, artikulisane imitacije stvarnosti dolaze uzbuđenja i zadovoljstva pripadanja, na trenutak, jednoj drugoj dimenziji.