Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

What it Feels Like for a Girl

U petak, 27. novembra, 2009. godine u 19 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Dunavska 37, otvara se samostalna izložba umetnice Jelene Jureše, pod nazivom, "What it Feels Like for a Girl". Kustos: Živko Grozdanić. Izložba će trajati do 6. decembra.

 


Jelena Jureša rođena je u Novom Sadu 1974, gde je završila studije na Akademiji umetnosti. Izlagala je na samostalnim i kolektivnim izložbama u Srbiji, Francuskoj, Hrvatskoj i Austriji.


Tokom umetničkih rezidencijalnih boravaka u Parizu, 2004. i 2005. godine, realizovala je radove iz serije Tourists. U poslednjim radovima, u kojima se bavila pitanjem rodnog, odnosno kulturnog identiteta, narativ je u prvom planu i objedinjen je sa slikom u vidu teksta ili audio zapisa (What it feels like for a girl 2009, Mozarts 2009).


Njeno vizuelno istraživanje oslonjeno je na ispitivanje komunikacijskih kvaliteta slike. Fokus njenog rada je portret putem kog ispituje odnos posmatrača i posmatranog  kroz ponuđenu mogućnost razumevanja portretisanog subjekta i problematizovanja pitanja: Šta slika govori, a šta ne?


Fotografska slika je polazište njenog kreativnog promišljanja portreta, bilo da se radi o mediju fotografije, videa ili o audiovizuelnoj instalaciji.

 


Licem u lice


Gledamo pre nego što govorimo; vidimo, pa tek onda čujemo, principi su po kojima odrastamo, po kojima se ponašamo i po kojima funkcionišemo kao individualnosti u kulturi masovnih medijskih slika. Fotografija, kao prvi medij tehničke reprodukcije slika, ponudila je mogućnost svakome, naročito u eri mobilnih telefona i malih, ali moćnih digitalnih kamera, da medijski vizualizuje svoj pogled na svet i da ga istrgne iz kontinuiteta vremena i prostora. Toliko su vidljive i nametljive sve te medijske slike da se više niko ni ne pita da li ih razume i da li zna da ih pravilno pročita. A ne tako davno, Rastko Petrović je, posle svog puta u Afriku,  upozorio da je fotografija konstruisana i kulturno kodirana slika i da crni čovek, nevičan dešifrovanju vizuelnih znakova, nije umeo da prepozna ni svoga rođenog sina na fotografiji.   

U masovnoj industriji medijskih slika i u svetu kojim se može vladati ne više osvajanjem teritorija već prisvajanjem perceptivnog polja, kako kaže Pol Virilio, najteže je pronaći svoju, kreativnu, tačku odakle bi se sagledao, a onda i fotografisao, taj svet.  Za Jelenu Kovačević-Jurešu i njen istraživački projekat pod nazivom What it Feels Like for a Girl, odlučujući trenutak je vezan za slučajni susret u pariskom metrou 2005. godine. Ako je svako od nas istovremeno i objekat i subjekat,  i onaj koji gleda i onaj koji je posmatran, fotografisan, onda se može postaviti pitanje - a kako je to biti baš fotograf? What it Feels Like for a Photographer moglo bi stajati u podnaslovu ovog eseja.

Dokumentarna fotografija, kao i sve tradicionalne žanrovske podele poznate iz istorije medija, stavljene su pod znak pitanja u poslednjim decenijama, ali ne samo zbog pojave digitalne kamere i kompjuterskih programa za generisanje slika. Na kraju prošlog veka činilo se da se reportaže mogu praviti samo na temu šokantnog ratnog razaranja ili komercijalnih i reklamnih kampanja. Tek mali broj autora, među njima je svakako i Jelena Kovačević-Jureša, odabrali su fotografsku sliku kao okvir svog ozbiljnog istraživanja na temu samopercepcije žene u kulturnom kontekstu društva u tranziciji.

U studioznom, intertekstualnom i intersubjektivnom poduhvatu What it Feels Like for a Girl,  Jelena Kovačević-Jureša je koristila fotografsku sliku na jedan radikalno nov način, ne povlađujući ni žurnalističkoj senzacionalnosti ni artističkoj perfekciji. Njena odluka da tokom višegodišnjeg rada na odabranoj temi ne menja početnu tehničko-tehnološku poziciju i da zadrži primitivnu kameru Holga, i posle izlaska iz pariskog metroa koji se „tresao kao lud“, samo je jedan od momenata koji precizno ilustruju odlučnost u sprovođenju autorske ideje. Ako je u trenutku kada je dobila dozvolu da fotografiše neznanku sa psom iz pariskog metroa imala nesavršene uslove snimanja, kakvi se uvek podrazumevaju kada se radi izvan udobnosti fotografskog studija, onda je tu manjkavost zadržala kao specifičan kvalitet i u svim kasnijim fotoseansama sa drugim manje-više slučajnim poznanicama. Naizgled tehnološki nedostatak nosio je sa sobom i neke kvalitativno bitne prednosti koje su, u krajnjoj liniji, dale pečat čitavom projektu. Naime, tehničko nesavršenstvo kamere, koje se ogleda kako u nedovoljnoj oštrini tako i u zasenčenim uglovima, postavlja mnoge izazove od kojih posebno treba izdvojiti spontanost i neposrednost u komunikaciji sa odabranim modelima. Ležernost i opuštenost sa kojom žene gledaju u kameru iza koje opet stoji jedna žena, a ne muškarac, sasvim je nešto drugo od one izveštačene i pretenciozne nametljivosti kakvu zastupa komercijalna fotografija.

Pokazalo se da čin fotografisanja, kada je lišen velikih reflektora, dugotrajnog poziranja i usiljenog osmehivanja i danas, kao i u prvim decenijama postojanja fotografije, može uspostaviti narušenu auru, čije je odsustvo Valter Benjamin vizionarski povezao sa industrijskom tehnologijom proizvodnje slika. Fotografisanje, kada je gotovo „bezbolno“ i kada liči na jednostavnu razmenu pogleda u prisustvu kamere, kako to pokazuju portreti Jelene Kovačević-Jureše, može uspostaviti ne samo onu fizičku auru koja delimično dolazi od specifičnog tipa kamere, uostalom kao i u prošlosti, nego i onu metafizičku.

Komunikaciju i intersubjektivnost, odnosno, neusiljenu razmenu energije između modela i umetnika teško je preneti u bilo koji medij reprezentacije, pa se zato o dobrim portretistima uvek i govori sa posebnim poštovanjem. Jelena Kovačević-Jureša je svesno eliminisala iz kadra sve što bi odvlačilo pažnju od portretisanog modela, redukujući predstavu samo na likove žena koje pripadaju različitim generacijskim, socijalnim i kulturnim okruženjima. Tu nema ni egzaltiranih poza ni biranih reprezentativnih ambijenata, zato što je u fokusu pozicija ženskog subjekta u aktuelnom svetu. Na neki način, sve te različite žene se mogu sintetizovati u neku moguću poziciju svake žene danas. Zato su u projektu What it Feels Like for a Girl  sve devojke/žene isto uokvirene, odnosno, isečene i istrgnute iz konkretne stvarnosti. U asketskom i disciplinovanom kadru Jelene Kovačević-Jureše akcenat je sa „laskavog“ interesovanja za žensko lice premešten na  fragmentirano telo, što je bitno drugačiji pristup od većine poznatih postupaka u savremenoj fotografiji. 

  Konzervativni i profesionalni fotografi gotovo uvek u prvi plan stavljaju zanatsku perfekciju pa onda i određenu vrednost slike kao robe, a ne individualnost modela. Oni ne tragaju tako uporno za eksperimentima i nisu zainteresovani za istraživanja u vizuelnom i medijskom polju kao što to čini umetnik fotograf. Profesionalci se prepuštaju savršenstvu odabranih tehničkih alata, često u zamenu za personalizovani dijalog sa modelom i ličnu imaginaciju. Nasuprot njima, Jelena Kovačević-Jureša, kao Paula Miklošević Muhr, Liza Sarfati i još mnoge druge savremene autorke, zanemaruju tehničke aspekte u korist onih ritualnih i komunikacijskih kvaliteta fotografije. Na tim principima je nastala i serija od devetnaest ženskih portreta Jelene Kovačević-Jureše. Medijska, fotografska, pažnja sa „lepotica“ i „slavnih heroina“ pomera se ka margini, tačnije, ka stvarnim ženama koje samosvesno vode svoj život. Umesto stereotipne „lutke sa naslovne strane“ u fokusu je personalizovani portret žene.     

Pošto je dokumentarna fotografija u poziciji preispitivanja, teško je odrediti kakvi su njeni ciljevi sada, ako je i onaj fundamentalni i referentni princip svake fotografije - to je bilo - doveden u pitanje zbog komjuterskih programa za proizvodnju slika. Opredelivši se za takozvanu čistu fotografiju, Jelena Kovačević-Jureša je odlučila da svoju fotografsku praksu razvija prema uputstvima avangarde. „Koristi fotografiju kao oružje!“, savetovao je Džon Hartfild 1929. godine. 

Odreći se danas lažne i pretenciozne estetike pink kulture, koja se preliva daleko izvan reklamnih stranica časopisa i plaćenih televizijskih termina, u korist jednostavnih kadrova sa portretima anonimnih žena srednje klase, ravno je revolucionarnom preokretu. Ako se socijalni identitet konstituiše kroz našu pojavnost, kao što tvrde plaćeni agenti za projektovanje imidža, onda je već na prvi pogled  jasno da se u knjizi i na izložbi Jelene Kovačević-Jureše govori o devojkama iz kraja i o ženama koje svakodnevno srećemo u komšiluku, a ne o čuvenim i poznatim ličnostima. Njihova pojava, tačnije, njihove fotografije ne predstavljaju ni sreću, ni bogatstvo, ni moć. One nisu ni potvrda uspešno izvedenih hiruških intervencija na telu, već vizuelno svedočanstvo o ženskoj individualnosti sada i ovde. To su fotografske slike Nade, Aleksandre, Milene, Biljane, Vlatke, Jelene, ukupno njih devetnaest koje se profilišu i kao individualnosti i kao sintetički tipovi tranzicijske kulture.  

 Kako je fotografski portret, baš kao i svaka fotografija, čista slučajnost, od ključne je važnosti imati na umu i da svaka portretna fotografija sintetizuje više od jednog instant pogleda. Otuda fotografisanje Holga kamerom, iako miljama daleko od traumatičnog poziranja u studiju, nije lišeno napetosti  koju je tako pedantno opisao Rolan Bart  u Svetloj komori: „Nesumnjivo, metaforički, moj opstanak zavisi od fotografa. Ali ta zavisnost nije samo imaginarna, zapazio sam je u nekoj zebnji čije je poreklo nejasno: slika – moja slika – sad će nastati: hoće li me roditi kao antipatičnu osobu ili kao dobrog tipa?“ Kako će neko izgledati na fotografiji uvek je velika neizvesnost, kako za portretisanog  tako i za fotografa. Ona se pojačava saznanjem da jednom uokvirena i zaleđena slika traje nezavisno i mnogo duže od fizičkog postojanja portretisane ličnosti, pa je zato neophodno valjano artikulisati vizuelnu poruku fotografije. 

U suštini, u procesu gledanja medijski posredovanih slika, pre svega fotografija,  mentalno se konstituiše socijalna pozicija predstavljene ličnosti. Iako fotografije Jelene Kovačević-Jureše daju samo fragmentarnu sliku i samo jedan prolazni aspekt svake portretisane ličnosti, skloni smo da tu slučajnost prihvatimo kao konačnu. Ali svako telo je obeleženo istorijom i specifičnostima svoga postojanja, o čemu fotografija ništa ne govori. Zato je Suzan Zontag tačno primetila da je legenda glas koji nedostaje fotografiji. Legenda, pa i ona sasvim oskudna, usidriće značenje fotografije u određeni socijalni i kulturni narativ i daće joj prostorne i vremenske koordinate. Konačno, serija ženskih portreta iz projekta Jelene Kovačević-Jureše razumljiva je i čitljiva tek onda kada se sinhronizovano preklope slika i tekst. U trenutku kada je vizuelna poruka podržana tekstualnom, može se krenuti u proces čitanja i dekodiranja ili, još bolje, dešifrovanja piktograma – fotografske slike.

Potreba da se o fotografijama govori i da se za svaku pribavi dodatno objašnjene uzbudljiva je baš zato što nam mnoge fotografije ne kažu ništa i to rade savršeno dobro. Na hiljade fotografija prođe sasvim neprimećeno pred našim očima već tokom svakodnevnih listanja novina i internet stranica. Posmatrana mimo konteksta i mimo teksta, fotografska slika čuva tek slučajnu sličnost sa porterisanom ličnošću ili predstavljenim događajem. Fotografski portret, kao i svi drugi vizuelni znaci, ne odnosi se nužno na suštinu ljudskog postojanja. Važno je zato naglasiti da  je fotografija u projektu What it Feels Like for a Girl Jelene Kovačević-Jureše odabrana kao vizuelni medij istraživanja, a ne samo predstavljanja, pozicije ženskog subjekta u savremenoj kulturi.

 Strategija istraživanja podrazumevala je funkcionalnu multimedijalnost u kojoj bi se odabrana tema logično sagledala iz različitih aspekata. Složeni dijalog slika-reč, ili još bolje, vizuelno-tekstualno-auditivni narativ, bio je kamen temeljac u radu na ovom projektu. Jelena Kovačević-Jureša je sa uspehom izgradila projektovanu intertekstualnost i multimedijalnost. Svaka od tri navedene medijske i značenjske ravni - fotografija, jezik, glas - manifestuje različite procedure upisivanja i žigosanja ženskog tela u projektu What it Feels Like for a Girl.

Ako je tabu diskutovati javno o ličnim sudbinama, posebno u društvu spektakla i potrošnje koje agresivno ističe scenarije zadovoljstva i sreće kroz moćnu industriju zabave, onda je  Jelena Kovačević-Jureša napravila radikalan zaokret u javnom prezentovanju intimnih sadržaja i iskoristila fotografiju kao oružje. U artikulisanju serije portreta ona je odustala od proverene ikonografije i tipologije „slatke“ ženstvenosti  koja bi se oslanjala na aluzivne poruke različitih atributa kakvi su ogledala, čipke, cveće, itd. Ignorisala je i poznati repertoar stereotipnog prikazivanja ženstvenosti koji se širi od sentimentalne bespomoćnosti do zavodljive glamuroznosti. Ni šokantne feministističke strategije joj nisu bile neophodne u formulisanju autentičnog stava kojim je svoju autorsku poziciju spremno podelila sa svim ostalim personalizovanim naracijama  – ženskim pričama koje se mogu pročitati, ali i čuti.

Ako iza čitavog projekta, a ne samo iza fotografskih portreta, stoji Jelena Kovačević-Jureša, onda iza njegovog tekstualnog animiranja stoji svih ostalih dvadeset autorki. U radu  What it Feels Like for a Girl svaka žena je funkcionisala dvostruko – sa pozicije subjekta i sa pozicije objekta. Ženama, modelima kao objektima fotografije, bila je uskraćena subjektivnost u vizuelnom polju, ali im je vraćena u onom narativnom i auditivnom. Kao objekti fotografije, žene nisu ostale bez glasa u svom drugom, medijskom, životu. Sve one su, zahvaljujući auditivnoj ravni dela, izbegle sudbinu one prekrasne sirene koja se dobrovoljno odriče glasa u zamenu za život obične žene, ali pored princa. Naprotiv, sve portretisane žene su aktivne saučesnice u umetničkom projektu i njihove lične priče oblikuju tekstualnu i auditivnu ravan Jeleninog multimedijalnog dela. U celini gledano, čitav rad na oblikovanju projekta bi bio ono što je Fuko nazivao „tehnikama ličnog samoproizvođenja.“

Pojedinačne priče, baš kao i pojedinačne slike/portreti, pažljivo su tražene i još pažljivije artikulisane kao funkcionalni elementi nove značenjske strukture, hiperteksta. Bilo bi previše zahtevno raspravljati ovde o složenim odnosima između slike-teksta-govora, odnosno, fotografije-jezika-glasa, ali dovoljno je skrenuti pažnju da značenja stalno laviraju od jednog do drugog pa do trećeg sistema reperezentacije u ovoj troslojnoj medijskoj strukturi. Ono što je spoljašnost, na koju se fokusira slika, postaje unutrašnjost dok se prolazi kroz retoriku štampanog teksta u radu What it Feels Like for a Girl. Po drugi put, posle upoznavanja sa pričom saopštenom u prvom licu, posmatrač se u knjizi susreće licem u lice sa slikom koja se iznova preispituje i konstituiše u odnosu na legendu, na pročitanu verbalnu poruku.  Ta igra slike i teksta upotpunjuje se govorom. Zvuk glasa se i oslanja i ne oslanja na prethodna dva sistema: vizuelni i tekstualni. Snimljeni govor, u suštini, briše granice između ova dva heterogena medija svojim nametljivim prisustvom u sadašnjosti. Jer, auditivno se uvek odnosi na sadašnjost dok fotografija i štampani tekst  pripadaju prošlosti. Govor „uživo“ pojavljuje se, dakle, kao treći sistem reprezentacije i značenja u složenom projektu What it Feels Like for a Girl, dajući konačnu sintezu dijalektičkom odnosu slika-tekst.

Spoljašnjost, bar ona koju otkriva fotografski portret, i jeste i nije unutrašnjost intimne priče. Tu je još i glas koji se nameće kao stvarno prisustvo, kao sadašnjost koju zajednički dele i pripovedač i gledalac/slušalac. Slika, tekst i govor su međusobno slepljeni, kao stranice knjige, u inovativnom multimedijalnom delu Jelene Kovačević-Jureše.  Multimedijanost projekta zahteva polisemičnost u čitanju ali u svakom trenutku i to čitanje mora biti otvoreno za nove „šumove“ ili nova značenja.

Govoreći u duhu Deridine teorije logocentrizma, govor se može razumeti kao prisutvo. Govornik čiji se glas čuje mora biti nekako prisutan za slušaoca.  Napisani tekst, koji prati fotografske portrete,  zamena je za odsutnog pisca i pripovedača. Na kraju, simultano prisustvo govora sa uspehom uspostavlja komunikaciju na liniji čitalac/slušalac, ili sadašnjost/prošlost. Gledalac, a sve je počelo od pogleda kroz kameru, postavio je temelj ove multimedijske piramide u kojoj se prelamaju obrisi metafizike prisustva.  

Enigma vizuelnog se posebno odnosi na žensku spoljašnjost čije telo, prema nekim teorijama, može biti i samo posmatrano kao tekst. Metafora pisanja i upisivanja kulturnih slojeva u telo, koju gradi Jelena Kovačević-Jureša, bliska je i Deridinom pre-rađenom telu. U procese upisivanja i prepisivanja tela ne spadaju samo estetske i hiruške intervencije, dijete, naporni treninzi i bildovanja, već i svi oni manje-više voljni postupci vaspitanja, obrazovanja,  a onda i fotografisanja, pričanja i slušanja. Telo, naročito žensko, postojani je objekat gledanja i prekrajanja. U eri medijski posredovanih slika sam čin gledanja može biti obeležen kao izraz netolerancije pa čak i shvaćen kao oblik seksualnog uznemiravanja pogledom. Metafora tekstualizovanog tela, kako je artikuliše Jelena Kovačević-Jureša u projektu  What it Feels Like for a Girl, spremna je da primi i transformiše najrazličite poruke i značenja. Stvarajući od ženskog tela palimpsest, ili kako kaže Elizabet Gros, „istorijsku hroniku prethodnih i budućih tragova, od koji su neki izbrisani a drugi naglašeni“, Jelena Kovačević-Jureša je proizvela delo u kome je jukstapozicija slike-teksta-govora otvorena za kritički uvid u masovnu medijsku reperezentaciju ženskog tela. Pitanje marginalnosti se ne može ni postaviti ako se čitav projekat Jelene Kovačević-Jureše dovede u vezu sa dobro poznatim i drskim feminističkim sloganom „lično je političko“. Tradicionalno isključivanje i potiskivanje ličnog iz sfere javnog u kome dominiraju mediji, radikalno je preokrenuto njenom smelom reprezentacijom i afirmacijom ženske individualnosti.


       

Milanka Todić


 

Datum objavljivanja: 24.11.2009.