Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Petar Dobrović
Veljko Stanojević
Sreten Stojanović
Vasa Pomorišac
Antun Motika
Borivoje Stevanović
Milo Milunović
Marklen Mosijenko
Risto Stijović
Juraj Plančić
Usavršavanje veštine postojanja
U galeriji Zlatno oko, Laze Telečkog 3/I, Novi Sad, u periodu od 16. do 28. decembra održava se samostalna izložba autorke Andree Ivanović Jakšić, pod nazivom, "Usavršavanje veštine postojanja".
Personalno poreklo modernizma u slikarstvu Andree Ivanović Jakšić
Slikarstvo Andree Ivanović Jakšić je problemskog karaktera. Radi se o minimalističkim, monohromijskim radovima u kojima su pretpostavke slike, pogotovo njena površina (kao kategorija koju slikarstvo ne deli ni sa jednim drugim sistemom slika), primarnog karaktera i dejstva. Ta površina je „čista“, kartezijanski je svedena, definisana je najčešće „zatamnjenom i potisnutom toplinom boje“ (Klement Grinberg), na njoj je mali broj pikturalnih događanja (ili su ta događanja definisana kao jednolični i maksimalno multiplicirani broj utisnutih tačkica koje se pretvaraju u jednolično struktuiranu celinu) – čime su eliminisane sve moguće konvencije o klasičnoj pikturalnosti kao umetničinoj težnji. Neke slike su više napravljene nego što su naslikane. Andreja Ivanović Jakšić gradi svoje površine tako što „fabrički“ jednolično preslikava površinu, ili u slojevima nanosi rastopljenu papirnu masu. Iako se radi o crnoj ili beloj slici, dakle o površinama uglavnom zasnovanim na dejstvu neboja, ovde se može govoriti o efektu samouspostavljenog dejstva bojene materije i materijala. Dakle, boja nije nanesena na površinu nego je ona, sintetisana sa materijalom „podloge“ – sastavni konstituent same površine slike. Sve ove slike su hotimično monumentalnih dimenzija, te se na taj način ostvaruje ubedljiva napomena o slici – predmetu. Jer, na kraju, kako bi to rekao već citirani Grinberg, na takve tvorevine reagujemo kao na autentične slike „na osnovu jedinstva koje odaju pri samo jednom pogledu“…
Na osnovu ovih konstatacija o umetničkom konceptu Andree Ivanović Jakšić moguće je govoriti kao o ekskluzivno modernističkom stavu… Njen analitički odnos i briga o ontološkim problemima slike/slikarstva nas nedvosmisleno upućuju na takav zaključak. Međutim, postoji fina distinkcija: ova umetnica stvara u vremenu postmodernizma, u vremenu posle iskustva tzv. „druge moderne“ i svojevrsne „umetnosti u plinovitom stanju“. Jednostavno, pravolinijsko opetovanje istorijskih modernističkih postupaka i poklonički dosledno ponavljanje modernističke filozofije – nije primereno svetu i vremenu u kome ova umetnica živi i stvara. Jer, skoro celokupno životno iskustvo Andree Ivanović Jakšić, a stvaralaštvo potpuno, ostvareno je u vremenu permanentne krize (raspad SFRJ i događaji iz fatalnih devedesetih, bombardovanje iz 1999-te, tranzicijska kriza posle 2000-te, svetska ekonomska kriza na kraju prve decenije novog veka). To je vreme u kome su umetnost i umetnici statusno zapušteni i potcenjeni te su otuda primorani da štite vlastiti dignitet. Oni koji su posedovali naglašenu svest o „biću umetnosti“ nastojali su da budu „specijalisti“ u svojoj oblasti i otuda se pojavila ta diskretna želja za modernizmom. Naravno, „diskretni modernizam“ ne podrazumeva drastična načela, ali insistira na obnavljanju značaja osnovnih modernističkih principa, probližavanje onoj poziciji u kojoj „umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila već da bi bila primer drugim znanjima i drugim praksama“ (F. Mena). Danas, u specifičnoj atmosferi globalizma, kako to konastatuje Frančesko Bonami „u današnjoj eri globalizma svet umetnosti više nije u stanju da pogleda u svoje središte. Slike nisu samo slike, nego antropološke, političke i socijalne izjave…“ Upravo zbog toga očigledna modernistička analitičnost u umetnosti Andree Ivanović Jakšić obeležena je subjektivizmom i personalnošću. Ma koliko jasno medijski profilozofirana i realizovana – njena slika ne poriče svoje antropološko poreklo, umetnica ne izbegava određene sadržinske refleksije iz vlastitog iskustva. Otuda naslov izložbe “Usavršavanje veštine postojanja“ baš kao i nazivi njenih slika (Voli svoju sudbinu – dišem; Voli svoju sudbinu – krvotok; Privid, Sagorevanje…) koji, izravno i sugestivno, „upućuju“ gledaoce na određene principe koje ona nudi kao „poruku“. Ka višeznačnim napomenama o egzistencijalnim pitanjima – Andreja kreće od vlastite osećajnosti. Povodom svojih slika „napravljenih“ slojevitim nanošenjem bojene papirne mase gde je površina zbog procesa sušenja reljefno struktuirana i ispucana, umetnica govori o vlastitim asocijacijama: „Kao kora drveta, kao duboke bore na vratu moga dede, kao prirodna struktura…“ Pri tome Andrea Ivanović Jakšić nikako ne nastoji da površinskoj fakturi i strukturi slike dodeli sadržinska značenja, još manje da gledaočevoj percepciji predloži vizuelnu evokaciju. No, ona bez ustezanja dozvoljava sebi (a i posmatraču) da je slika „ponese“ ka svakodnevnim situacijama – slika ima svoje istinsko životno poreklo, ona je pritajeni nosilac Andreinog autobiografskog iskustva, izazvana je svakodnevnim životnim povodima; posledica je umetničinog delovanja i njenog stvaralačkog poriva, njenog vitalizma, njenog egzistencijalnog opredeljenja… Ili: život = slika(rstvo). A upravo zbog toga ove slike poseduju svoju zasebnu egzistenciju, svoju autentičnost i svoju posebnost…
Sava Stepanov
Datum objavljivanja: 14.12.2010.