Pretraga

Јеlena Тrajković rođena je 1980. godine u Beogradu. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti, odsek slikarstvo, 2004. godine u klasi profesora Čedomira Vasića, gde je i magistrirala 2009. godine.



Projektom "Upotreba čoveka" Jelena Trajković predstavlja svoje viđenje društva u kojem živi i radi. Umetnica smatra da je slika kao medijum odraz stvarnosti koja nas okružuje i da je neograničeno sredstvo preko kojeg se može uticati na svet oko sebe i u sebi. Radovi Jelene Trajković govore o savremenom, postindustrijskom, informatičkom društvu u kojem se čovek oseća izolovano, odbačeno i sa varljivim osećanjem da ima sve i ujedno nema ništa.

 



Izložba će biti otvorena do 18. decembra.

(ZLO) UPOTREBA ČOVEKA

Naziv projekta "Upotreba čoveka" Jelene Trajković i pre nego što pogledamo izložbu zahteva od nas ozbiljno preispitivanje sopstvene egzistencije i iskustva. Tragična je pomisao da ljudsko biće može biti svedeno samo na upotrebljivo telo. U misao odmah dolazi istoimeni roman Aleksandra Tišme, u kojem je pisac i svedok i analitičar ljudske tragedije, krive upotrebe i zloupotrebe čoveka, čiju tragičnu sudbinu ne određuju jedino bogovi već sami ljudi. Različite ideologije, religije, politički sistemi različito su upotrebljavali čoveka tokom istorije i manipulišu njime i danas beskrupulozno ugrožavajući sve ljudske vrednosti.

Projekat Jelene Trajković govori o degradaciji, otuđenju, konfuziji, obezljuđenom stanju ljudi, u savremenom, postindustrijskom, informatičkom društvu. Umetnica problematizuje položaj pojedinca u vremenu dramatičnih sociopolitičkih, tehničkih i kulturnih preobražaja i njegovu zabrinutost za smisao sopstvene egzistencije usled nemogućnosti da se ostvari kao slobodno biće sa sopstvenim životnim stavovima i emocijama. Ljudska stanja i emocije, strah od smrti, apsurd, neizvesnost, usamljenost, umetnica na svojim radovima ne prikazuje izrazima lica ili gestovima naslikanih figura već analitičkim crtežom nagog ljudskog tela, ljudskim skeletom i biblijskim motivima Adama i Eve. Biblijskim motivima umetnica želi da prikaže univerzalnost tragičnosti ljudske egzistencije: vreme prolazi, prostori se menjaju, ali surovost ostaje, transformiše se, menja lica, uloge, načine da čoveka večno drži osuđenog na bol, strah i patnju, u našoj epohi kao u bilo kojoj drugoj.

Postavljanjem ljudskog tela u virtuelni prostor elektronskih medija, Jelena Trajković ukazuje na probleme od suštinskog značaja po opstanak ljudskog dostojanstva ugroženog prebrzim tehnološkim razvojem. Da li je telo samo biološki organizam ili kulturni artefakt koji reflektuje različita kulturološka, socijalna, ekonomska značenja i uloge? Po mnogim religijama telo je zemaljski stan za dušu a to je ideja koja je najviše uticala na istoriju zapadne figurativne umetnosti. Međutim, sa gledišta postmodernističkih teorija duša ne postoji, ljudi su samo tela, prazna unutar sebe, ali koja se tokom života pune iskustvom. Savremeno, postindustrijsko društvo zasnovano je na dominaciji elektronske digitalne tehnike koja stvara virtuelno okruženje savremenog sveta. U virtuelnoj realnosti suočavamo se sa ljudima koje ne vidimo lično, konstruišemo nove identitete za sebe, oslobađamo se sopstvenih bioloških tela i uzimamo nova tela u sajberspejsu kao zamenu za osobu koja sedi ispred ekrana. U ovakvoj "kobnoj" vezi sa tehnologijom svi postajemo na neki način kiborzi, stvaramo stvarnost u kojoj materijalna tela ne postoje, kreiramo iluzije bez osnova u opipljivoj stvarnosti. Savremenim svetom vladaju simulakrumi, drugostepene slike emitovane kroz televiziju, film i druge elektronske medije, koje zamenjuju direktna iskustva i utiču na ono kako vidimo i razumemo svet. Tela, predmeti, prostori i vreme iščezavaju kao što se brišu razlike između privatnog i javnog, ličnog i bezličnog, intimnog i kolektivnog. Negira se vizuelno iskustvo koje postaje samo posledica numeričke obrade informacija. Čovek više nije aktivan učesnik drame, čovek postaje numerički kod, jedinica u nizu i kao takav više nema ljudskih privilegija. Ljudsko biće do kraja upotrebljeno, ogoljeno, odbačeno, uništeno. Ostaje samo šuplje telo, digitalna slika, hologram. Da li će nas to konačno lišiti bola i patnje i uvesti u apatiju, blaziranost, melanholiju, ravnodušnost, uspavanost? "Savremen čovek je dospeo u podređeno stanje vlastitih dela, koja su se otrgla njegovoj vlasti i što više čovek teži da u dotrajalim okvirima razvije svoju moć, to se više vlastita dela obaraju na njega i ugrožavaju mu goli opstanak"1 Čovek postaje stranac, otuđen, usamljen u okruženju koje je sam stvorio.

Izložba "Upotreba čoveka" zahteva od posmatrača pun intelektualni angažman, usredsređeno "čitanje"poruka umetnice i reagovanje na njih. Koristeći produkte savremene tehnologije u okviru klasične slike (fosforne i fluorescentne boje i svetlosnu instalaciju – neonske cevi) umetnica proširuje izražajne mogućnosti tradicionalne slike, menja njen vizuelni utisak hemijskim sastavom boja. Vizuelnom "agresijom“"umetnica teži da podstakne posmatrača da se aktivnije uključi u recepciju dela, kao što savremene elektronske slike tehničkim i svetlosnim efektima "bombarduju" čoveka propagandno-reklamnim sadržajima utičući na njegovu svest, formirajući njegove stavove, želje, snove, emocije.

"Čovek ’genijalni pronalazač’ savršeno organizovanih mehanizama, koji neslućeno ojačavaju i produžavaju njegove ruke i um, postaje – povratnim dejstvom – šrafčić u mašineriji ’dobro organizovanog sveta’. Onaj koji umnošću hoće da nadvlada haotičnost sudbinskih (ograničavajućih) slučajnosti, da trasira put ka ličnoj moći i sreći, grabeći i otimajući – između sudbinskih nužnosti i slučajnosti – sve pružene i neslućene mogućnosti, sam je uhvaćen mrežama sudbine. ’Lovi, a ulovljen!’ Upotrebljen i zloupotrebljen silama neočekivanih ’slučajnosti"2.



Sunčica Lambić - Fenjčev

1 Kami A, Mit o Sizifu, Svjetlost, Sarajevo 1989.

2  Popović B, Pogovor u Aleksandar Tišma "Upotreba čoveka", Nolit, Beograd, 1981