Pretraga

UKIJO-E





Izraz ukijo potiče iz 17.veka i ima značenje „plutajući svet“, „prolazni, efemerni svet“. Slike koje su takav svet predstavljale zvane su ukijo-e, i promovisale su uživanje, hedonistički koncept življenja, i bekstvo od patnje.



Ukijo-e su izrađivane u tehnici drvoreza, i reprodukovane u stotinama primeraka. Nastaju u 17. veku, kao vid gradske, pop-kulture Edo perioda (1603-1867), namenjene pre svega novoj buržoaziji, trgovcima, kao posledica urbanizacije nakon pacifikacije zemlje.



Prve grafike su monohromatske (samizuri-e), a u 2/2 18. veka Harunobu razvija polihromnu nišiki-e tehniku („grafike brokat“). Tada počinje uspon ukijoe grafika, obeležen radom umetnika Kijonaga, Utamaro, Šaraku, Hokusai, Hirošige i njihovih sledbenika.



Najznačajnije teme ukijo-e grafika su žanr scene, gradski život, razonoda, slike lepih žena, kurtizana i gejši, pozorište i portreti glumaca kabuki pozorišta, sumo borci, životinjski i biljni svet, fantastika, i pejzaži i „pogledi“ (meišo-e), rađeni u serijama.



Ukijo-e grafike su svoj procvat doživele u prvoj polovini 19. veka, kada stvaraju najznačajniji majstori: Utamaro, Hokusai i Hirošige. Dok je Utamaro čuven po portretima lepih žena, rađenih u formatu biste (okubi-e), Hokusai i Hirošige uvode pejzaž (fukei-e) kao novi žanr, pod uticajem zapadne umetnosti tog vremena i izučavanja perspektive. Hokusaijeva serija „36 pogleda na planinu Fuđi“, Hirošigeove „53 stanice na putu Tokaido“ ili „Sto čuvenih pogleda na Edo“, i Utamaroovi  portreti kurtizana i gejši, među najreprezentativnijim su primerima ukijo-e grafika. Intenzivan i prefinjen kolorit, postignut posebnom tehnikom izrade, kao i sama tematika, odraz su kulture Japana 18. i 19. veka, i čine ukijo-e specifičnim i dopadljivim umetničkim izrazom.



Ukijo-e su cvetale u Edo periodu, ali je prva Svetska izložba (Exposition Universelle) na kojoj je Japan učestvovao bila održana u poslednjoj godini Edo perioda, u Parizu 1867. godine. U Meiđi periodu (1867-1912, „Meiđi obnova“) Japan se potpuno otvara prema Zapadu, ali to, za japanske umetnike, označava i polako nestajanje tradicionalnih ukijo-e i sve veće usvajanje tehnika sa Zapada. Sa druge strane, nakon Svetske izložbe, japanskim predmetima, slikama  i grafikama počinju se intenzivno snabdevati prodavnice u Parizu, ali i širom Evrope, te japanska kultura postaje neizostavni element u kolekcijama mnogih evropskih umetnika i kolekcionara.



Uticaj ukijo-e bio je presudan za zapadnu umetnost, opredeljujući dalji tok razvoja moderne umetnosti. Impresionisti se u to vreme počinju suprotstavljati normama akademskog slikarstva, te pod uticajem ukijo-e nastaju drugačija, revolucionarna dela – u pogledu kompozicije, tematike, slobodne linije, intenzivnih boja, čistih multifasetnih multikolornih površina bez senki, sa smelom kompozicijom i perspektivom, uz inovativnost u prikazivanju pokreta, facijalne ekspresije i položaja tela (posebno pod uticajem Hokusaijeve zbirke crteža i skica „Manga“, u 13 tomova), i beleženje trenutka.



U delima umetnika 19. veka – Monea, Degaa, Lotreka, Van Goga, Gogena, Klimta i drugih – upadljivo je prisustvo likovnih osobenosti ukijo-e, a čak su rađene i direktne kopije u tehnici ulja (Van Gog, prema Hirošigeovim grafikama iz Serije Sto čuvenih pogleda na Edo).



Ukijo-e odišu modernizmom. U Edo periodu bile su predmet masovne produkcije i konzumiranja, slično današnjim posterima i plakatima. Bile su deo sub-kulture, a njihovi žanrovi žive i dalje u novoj modernoj sub-kulturi Japana – u japanskim animiranim filmovima (anime) i stripovima (manga), oduševljavajući ljude širom sveta. Na taj način je, preko ukijo-e, napravljen specifičan prelaz sa tradicionalnog na moderno.