Pretraga

POHVALA RUCI I TRAGANjU ZA DUHOM OBLIKA



U ovo vreme u kom nam dah zastaje pred spektakularnim napretkom moderne tehnologije malo ko se još uopšte odlučuje da bilo šta rukotvori. Stari retki zanati već odavno odumiru a na oči nam se gase i delatnosti koje se do juče bez rukotvorenja nisu mogle ni zamisliti. U gotovo svim oblastima ljudskog stvaralaštva u svakodnevnom životu, u nauci i tehnici, u umetnosti takođe, ruka sve više gubi ulogu koju je u celokupnoj humanoj istoriji doskora imala.



Činjenica je da u većini umetničkih grana i disciplina pa i u arhitekturi takođe danas ruku zamenjuju moćna elektronska pomagala. Ruka umetnika dobija sve skromniju ulogu, svodi se praktično na minimalne pokrete vezane za elementarne digitalne radnje. Doskora nezamenljiva učesnica u opredmećivanju umetničkih ideja, upletena u misaone procese, oslonac imaginacije u potrazi za vizijom lepote i ljudske sreće, evo gubi funkciju i postaje gotovo izlišna.



Šta reći na iskustvo da biološki, svaki organ koji gubi funkciju – postepeno atrofira? I zar se ovim pitanjem ne otvara jedna nelagodna, čak dramatična antropološka tema: sa bitno reduciranom funkcijom ruku i bez njihove pomoći u svim oblastima u kojima nastaju ideje i oblici, neće li uskoro sve biti potpuno drugačije i kako će uopšte izgledati već sutrašnji čovek?



Ima ljudi koji pred ovim pitanjem, danas usred sveopšte digitalne euforije, misle da treba pružiti otpor daljoj minimalizaciji funkcija ruke i daljem unižavanju njenog dostojanstva. Pro. arh. Spasoje Krunić je očito jedan od njih. Odlučio je da ovom izložbom obelodani svoja zalaganja pokazujući nam zbirku godinama sakupljanih svojih skica i crteža rukotvorenih u časovima napetih razmišljanja o projektima ili, još češće, nastalih u trenutcima opuštanja uz pomoć ruke koja se spontano odaziva na lutanja misli i slučajne potsticaje.



Ova izložba je zapravo pohvala ruci i njenoj ulozi u radnom procesu. Ona u mnogome ima dokumentarni karakter jer govori o temama, načinu rada i zanatu jednog značajnog arhitekte, o ulozi ruke koja posreduje njegovim idejama i učestvuje u prelamanju mnogih ključnih odluka.



Karakteristično je da u putnoj torbi graditelja kako vidimo ima mnogo toga što je van iskustva sa kućama. Naizgled paradoksalno, Krunićeva ruka traži arhitektonske oblike udaljavajući se od njih. Nešto van iskustva sa građevinama privlači ruku autora ove izložbe, vuče je u vrtloge nekakve univerzalne likovnosti, kao kada ruka umetnika poseže za nečim supstancijalnim od čega se sastoje svi oblici pa i sam život. U ovim crtežima susrećemo mnoge uređenosti, strukturalnu logiku formi, harmonične odnose elemenata i najzad geometriju koja sve prožima. Razume se, sav taj jezik može pripadati bilo kom svetu oblika, pa i oblicima arhitekture ako izoštrimo likovnost koja baš njima pripada.



Crteže na izložbi povezuje nekoliko tema u prvom planu. Tu su najpre krstobrazne strukture sastavljene od prepleta linearnih pravouglih ukrštanja. Množina je dinamičnih polimorfnih formacija u urbanolikom granjanju srodnom onome koje nalazimo u arheološkim ostacima iz davno minulih ili možda tek dolazećih civilizacija. Tipološki, razaznajemo i grupu nekakvih plutajućih formi srodnih organskim oblicima ili možda instalacijama koje lebde poput međuplanetarnih postaja i letilica. Promenimo li dioptriju sve ove teme postaju manje arhitektonski indiferentne i tada u njima prepoznajemo inicijalne ideje za sasvim konkretne arhitektonske programe i projekte. Ovoj tematskoj otvorenosti potpomaže i formalna nedovršenost nacrta kojom nas autor poziva na lično učešće u avanturi posmatranja.



Čitavom utisku i efektu izložbe značajno potpomaže i strategija višestrukog uvećanja crteža. Jasno je da uvećanjima autor želi da pojača cilj izložbe – pohvalu ruci i da traganje za duhom oblika učini dodatno vidljivim. Uvećanjima se primičemo crtežima, ulazimo u njih kao da tragamo  za onim što je iza oblika, za poreklom oblika, generičkom klicom od koje je sve nastalo. Nesumnjivo uvećanjima se približavamo i odgonetki veštine koja krasi umetnikovu ruku. Na uvećanjima Krunićevih crteža vidimo od kolikog je značaja izražajnost tehnike i vladanje zanatom. Vidimo kako ispod vibracija ruke ostaje trag, kako ispod pritiska crtačevog prsta pršri grafitni prah i kako se rasipaju sićušne kapi flomastera i tuša. Na tim crtežima svetlost i fluidne senke klizaju po zrnastoj hartiji, oblici nastaju mrežastim prepletima treperavih crta i mnoštvom paralelnih, unakrsnih ili tačkastih dodira.



Nesumnjivo, ova izložba je pohvala ruci, ruci arhitekte ali i svakoj ruci koja vlada zanatom. I kod klesara i kod tesara i kod tkača, kovača, violiniste, bakropisca, mačevaoca, vajara, košarkaša, svuda odlučuje ruka. To je ona ruka preko koje se u trojstvu oko-ruka-duh sve zbiva i sve prelama. To je ona ruka koja ume da misli, da se ako treba disciplinuje i kroti ali koja ume i da se igra, pronalazi i otkriva, ponekad smelo, neobuzdano, subverzivno. Ta čudesna svojstva ruke lako se uočavaju i mere: „Dajte mi samo jedan kvadratni santimetar neke slike i reći ću vam da li je to delo istinskog umetnika“, govorio je Miro.



Krunićeva izložba nas poziva u krug obožavalaca ruke. Ne, ne treba shvatiti da je to sada na štetu dalje primene i razvoja digitalne tehnologije elektronskih medija u arhitekturi ili bilo gde. Reč je o potrebi da ovu tehnologiju sve više integrišemo u kvalitetnu celinu sa resursima kojima čovek po svojoj prirodi raspolaže. Ima nade, govori nam ova izložba. Pod jednim uslovom: da se ne odreknemo onoga što jesmo. I nije li ovo povezano sa sveopštim aktielnim zalaganjima za zaštitu i održanje prirode pa i čovekove prirode takođe.

Akademik Milan Lojanica