Pretraga

Mali bogovi velikog formata

Projekat Moment za Monument galerije FLU izaziva tri mlada autora na suočavanje sa pojmom velikog, u formalnom i onom još zanimljivijem – metaforičkom smislu. Kako se pozicionirati prema veličini, da li je ona izgubila smisao, ili je danas grandioznost i predimenzioniranost uslov postojanja? Da li je modifikovana Dekartova krilatica

„Veliko sam, dakle postojim“ simptomatična za naše vreme, ili je primenjiva na ljudski rod oduvek?

Dve monumentalne skulpture Sonje Gajić, na vrlo inspirativan način oslikavaju duboku bipolarnost sadašnjosti i prošlosti, duhovnog i materijalnog, ali i današnjice same. Međutim, baš kada govori o našem vremenu, ona ne pravi onu čuvenu hipijevsku podelu na  „nas“ i „njih“, jer danas (ako je to ikada i bilo moguće) više ne možemo da nastupamo sa pozicije etičkih čistunaca i da se u potpunosti ogradimo od  sveta u kome živimo. Hteli to ili ne, neminovno bivamo uvučeni u kolaž sačinjen od kompromisa, pogrešnih i pravih izbora, izneveravanja sebe i sopstvenih ideja.

Umetnica, na  početku, postavlja suštinsko pitanje fenomena idolatrije. Zanima je zašto je čoveku potreban bog, vođa, idol? Krenuvši od samih civilizacijskih početaka, ona razmišlja o obožavanju nekog bića većeg i moćnijeg od nas, te svoju ideju materijalizuje u vidu monolita, hibridnog spoja čoveka i ptice. Asocijativni tok nas vodi od egipatskih vladarskih portretnih skulptura, preko glava sa Uskršnjih ostrva, do afričkih totema. Uočljiva predimenzioniranost se nekada izjednačavala sa ukaznim poštovanjem. Ali kakvo poštovanje se ukazivalo ovim idolima? Oni su bili obožavani iz vrlo racionalnih  egzistencijalnih razloga, trebalo im se nekako približiti, usrećiti ih i ponizno zamoliti za dobru žetvu ili zdravlje. Kako Sonja navodi, to su bila „božanstva prirode, plemena, nematerijalnog...“. Malo stvari je bilo u rukama čoveka, a puno toga u milosti božanstva. Idoli su bili spona između čoveka i prirode.

Logikom stvari, procesom emancipacije, prosvećivanja i osamostaljenja bilo je očekivano i postepeno udaljavanje čoveka od idola. U stvarnosti se desilo nešto drugo – kao da su se samo   promenile fiksacije i opsesije. Drugom skulpturom, „Buržoaski zalogaji“, Sonja Gajić progovara o njima. Brutalna, prenaglašena, dimenzijama i formom, ona je dete – čudovište našeg vremena. Ako smo na malopre pomenutoj skulpturi uočili asocijativni lanac, on se ovde produžava gotovo u nedogled – Žarijev groteskni kralj Ibi, Molijerov Tvrdica, Sterijini i Domanovićevi likovi ...istorijska plejada likova i dela defiluje u vidu karika u tom lancu i govori nam o starim boljkama ljudske prirode koje evolucijski ne odumiru, već se samo umnožavaju i poprimaju sve strašniju formu,  vrteći se na vrtešci destrukcije i samodestrukcije

Neprikosnoveni duhovni predak ovog dela i jedan o najvećih hroničara banalnosti ljudske prirode, Georg Gros, slikao je Berlin 20-ih godina prošlog veka. Sonja kao da njegove likove prenosi u treću dimenziju, ističući gramzivost i pohlepu u prvi plan. Novac, kao pokretač sveta, vladarska uniforma koja može biti i ona Miloša Obrenovića, ali  takođe i vladara neke evropske kolonijalističke imperije, potcrtavaju univerzalnost ovog izmišljenog, a zapravo, najživljeg i najotpornijeg stvorenja. Međutim, Gros je predstavljao upravo one hipijevske „druge“ koji su se uvukli u svaku poru društva. Sonju, pak, zanima i aspekt ogledanja i preispitivanja sopstvenih pozicija. Ona traži i lokalnu varijatu ovog bića, stavljajući samog posmatrača u centar problema: izvolite, ogledajte se, vidite li se? Vidite li nekog drugog? Osećate li se kao manipulator, ili kao žrtva manipulacije? Kojim vrednostima se klanjate i koga sledite?

Pohlepa za materijalnim i neutaživa žeđ za posedovanjem novca, moći, pa i sveta samog (ruka položena na zemaljsku kuglu) se sklapaju u sliku mutantnog božanstva, koje sada ima hiljadu lica i hiljadu želja. Mi ga hranimo obožavanjem, a ono nas lažima i iluzijama.

Megalomanski način razmišljanja nas uporno uči da je veće bolje i da nešto zapravo i ne postoji, ako vam nije gurnulo prst u oko. Monumentalnost Sonjine izvedbe se podsmeva ovakvom razmišljanju. Predimenzioniranjem, ove mane  postaju samo vidljivije, mogu se sagledati i samim tim možemo ih bolje razumeti. Zato upoznajmo neprijatelja (makar to bili i mi sami) i razgledajmo ga dobro, sa svih strana, da bismo ga lakše pobedili.

Senka Latinović