Pretraga

U razgovoru učestvuju:dr Dragan Bulatović, profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Jelena Stojanović, istoričar umetnosti, profesor na Akademiji lepih umetnosti, dr Jovan Čekić, filozof, profesor na Fakultetu za medije i komunikacije, i autor knjige. Moderator: Dragica Vuković



Slobodan Mijušković diplomirao je, magistrirao, i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde radi kao profesor na Odeljenju za istoriju umetnosti. Od sredine sedamdesetih godina piše o različitim temama iz problemskog polja moderne umetnosti, posebno tzv. istorijskih avangardi, fokusirajući svoje interesovanje na ličnosti i pojave ruske avangarde. Kao urednik i član sarađivao je u mnogim stručnim publikacijama, priredio je i objavio više tematskih blokova i prevoda tekstova o umetnosti, učestvovao u redakciji časopisa 3+4, Moment i New Moment. Objavio je više knjiga: Maljevič. Suprematizam/Bespredmetnost, Od samodovoljnosti so smrti slikarstva, Dokumenti za razumevanje ruske avangarde, Alfred Hičkok: Upotreba slikarstva, Prva ,,poslednja ‘slika’,, Nema opasnosti. (Izdavači : Prodajna galerija Beograd i Fond Obala)







"Ljuljanje predstavlja pravi model univerzalnog, globalnog i vanvremenskog. Tu vrstu oscilatornog kretanja po putanji izvesnog odsečka kruga ljudi su upražnjavali od pamtiveka, skoro u svakom zapećku zemaljske kugle. Ono bi moralo biti starije i od same umetnosti, koja je nekada takođe bila akcija magijske svesti. Ali nije u tome jedina veza među njima. Prizori ljuljanja odavno su ušli u predstave umetnosti. No dok su se druge stvari uvukle u umetnost kako bi izbegle sopstvenu prolaznost i prisvojile komadić aure večnosti, ljuljanju to nije bilo potrebno. Ono je samo neprolazno i večno.



Ljuljanje, takođe, nadmašuje nacionalno, državno, religijsko i ideološko, rasno i klasno. Ljuljali su se i ljuljaju se i Meksikanci i Srbi, i Kinezi i Maltežani, i hrišćani i budisti, i buržuji i proleteri, i feministkinje i homoseksualci, i crnokošci i belokošci... Jednom rečju, svi se ljuljaju. Ta pojava zaista ne poznaje nikakve granice. Zašto je to tako? Mora biti da je u pitanju nešto prvobitno, primordijalno, praiskonsko, da se radi o nejdubljem porivu, instinktu upisanom u genetski kôd humanoida…



U ključu ikarovskog mita ljuljanje se ukazuje pre svega kao manifestacija želje za oslobađanjem od gravitacije, te zarobljujuće sile zemljine teže koja ljudski rod drži prikovan za tlo ograničavajući tako njegov pogled i njegovu svest. To što akcijom samo sopstvenog tela, svojom prirodom, ne može da se pridruži stvorenjima koja pored njega i iznad njega slobodno lete jedna je od najtraumatičnijih čovekovih

spoznaja. Ljuljanje je supstitucija večno neostvarene želje, to je simulacija letenja, a ljuljaška je prvi primitivni simulator tog ljudskog sna, sprava za podražavanje stanja koje čovek ne može dostići samo snagom vlastitog duhovnog i telesnog sklopa. Kada bi ljudi mogli da lete zamahivanjem svojh ruku i nogu ne bi bilo ni aviona ni ljuljaške."



Slobodan Mijušković (iz knjige Nema opasnosti)