Pretraga

Ideja izložbe je da se napravi kratka rekapitulacija sopstvenog pristupa slici, i da se pokaže moguća interpretacija promene u savremenom slikarstvu. Umetnost je dinamičan pojam, menja se kako se menja i svet u kome živimo. Vreme brže razmene sadržaja, elektronskih medija, protoka informacija, povećanje populacije i drugog, povlači za sobom i promenu u strategijama upotrebe slike.



Rad Dobra i loša slika ispituje šta bi to bila dobra slika. Nastala je 2001. godine dok sam bio na magistarskim studijama na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Još tada mi je bio sumnjiv pojam dobre slike i potrebe da se napravi dobra slika. Šta u stvari znači „dobra“ slika? Zašto nas profesori uče da napravimo dobru sliku, koja su to pravila koja to obezbeđuju, zašto bi studenti trebalo da usvoje ta pravila? Razmišljajuci o tome došao sam na ideju da napravim lošu sliku. Pokusavao sam da nađem način da naslikam lošu sliku, međutim, posle nekog vremena sam shvatio da čak i da uspem da naslikam lošu sliku, ona bi koncepcijski bila uspešna, odgovarala bi prvobitnoj ideji, samim tim bi bila dobra. Odustao sam od te ideje na neko vreme, smatrajući da je logički nemoguća. Kasnije, tokom rada na jednoj minimalističkoj slici, samolepiva traka kojom sam maskirao delove platna je prilikom skidanja ostavila tragove lepka i ponegde skinula donji sloj boje otkrivajući belo platno. Tokom osetljivog postupka rada ovakve greške su nedopustive i nepopravljive. Slika je bila uništena. Sledećeg dana sam shvatio da je ta slika loša. U odnosu na prvobitnu nameru, rezultat je bio loš. Uspeo sam da naslikam lošu sliku i shvatio da lošu sliku nije moguće izvesti namerno, ona samo može da ispadne loša prilikom pokušaja da se naslika dobra slika. Zatim sam naslikao drugu sliku izvedenu onako kako sam zamislio da treba da bude izvedena. Tako je nastao rad Dobra i loša slika. Gledaocu ostaje da odluci koja je slika dobra, a koja loša.



U savremenom slikarstvu se podrazumeva da je slika dobra, ako pod dobrim podrazumevamo likovne elemente i dizajn slike. To više nije merilo kvaliteta slike, a ne mozž biti ni tema slike. Danas je važnije pitanje da li je slika relevantna, da li se bavi temama koje su važne. Glupe slike su nastale kao impresija zasnovana na sadržajima koje nude glavni kanali elektronskih medija, posebno televizija. Prateći i promišljajući reprezentovanje stvarnosti, došao sam do zaključka da se jako puno stvari relativizuje, da se stvari prazne od sadržaja i prilagođavaju prosečnom stanovniku. Koncept da elita iz svake oblasti određuje kvalitet je na neprimetan način prevaziđen. Danas kvalitet određuje kritična masa zainteresovanosti, bez obzira na sadržaj. Nije više lako snaći se u situaciji u kojoj kao kvalitetno može da ispliva nešto što je puno puta prodato ili što ima puno klikova na internetu, a što bi se po starom sistemu vretnosti smatralo lošim. Može se reći da je pojam "kvalitet" izgubio značenje, na sličan način kao što o slici više ne može da se priča da je dobra ili loša. Kao da je došlo do poglupljenja sveta (što nije nužno loše), i da sadržaj treba tražiti na nekoj novoj strani. Ako uzmemo kao činjenicu da je slikarstvo kroz svoju istoriju pratilo promene i dešavanja na društvenom, političkom i filozofskom planu, onda je došlo vreme da slike postanu glupe. Glupo vreme traži glupe slike. Na Glupim slikama se pojavljuju raznobojni oblici sa blagom trodimenzionalnošću. Ovi oblici su obli, bez naglih oštrih ivica, blagi, nepotrebni, veseli, bezopasni, ali dopadljivi i prisutni. Blaga trodimenzionalnost oblika čini privid da je na slici zaista nešto predstavljeno, da tu stvarno nečeg ima, ona nas uvodi u polje reprezentativnog slikarstva. Međutim, na slici u stvari nema ničega sem banalnih oblika i boja. Tu je veza sa medijskom realnošću, koja nam na svakom koraku nudi nešto, nešto šareno i dopadljivo, nepto "kvalitetno", nešto bez čega u tom momentu ne možemo, nešto izuzetno zanimljivo, ali u suštini nepotrebno i glupo. Postaje sve teže razumeti o čemu se u stvari radi, gde se nalazi sadržaj, dok sama površina postaje sadržaj sam po sebi. Glupe slike bi se najbolje mogle opisati kao savremeni impresionizam. One opisuju impresiju koju imam dok upijam raznovrsne poruke koje mi se, hteo ne hteo, nude tokom dana.



Ako su Glupe slike bile odgovor i vrsta kritike medijske realnosti, Sjajne slike idu korak dalje. Sjajne slike na neki način pristaju na realnost koju su Glupe slike kritikovale, i pokušavaju da pošalju poruku tako da ona stigne do publike i to ne bilo koje publike, već publike u Srbiji. Dok je razumevanje Glupih slika podrazumevalo neku količinu promišljanja vizuelnosti slike i njeno uodnošavanje sa naslovom serije, Sjajne slike se zasnivaju na drugačijoj strategiji. Vizuelni sadržaj je sveden na površinu, i to površinu svojstvenu novom automobilu u prodajnom salonu. Slike su rađene autofarbarskim postupkom metalik bojama za automobile, sa prelamajućim kristalima, polirane do visokog sjaja. Automobil je statusni simbol u Srbiji i sadržaj metalik boje je jako dobro poznat široj populaciji. Na ovakvoj površini rukom ispisujem kritiku srpskog mentaliteta i društva u vidu kratkih slogana, koji su istovremeno i naziv slike. Ovakav pristup slanja poruke sloganom je u skladu sa načinom slanja poruka u medijima, a ima sličnosti i sa sloganima koje nam pojedine društvene grupe šalju putem poruka sa gradskih fasada. Sjajne slike na taj način idu u korak sa vremenom na konstruktivan način, ne lamentirajući nad nekim prošlim vremenima koje se čine "kvalitetnijim". One definišu moguću upotrebu slikarstva koje mora da izađe iz svojih ranije utvrđenih okvira i da se prilagodi da bi ostalo relevantno. Slikarstvo danas je kanal kojim mogu i moraju, da se šalju poruke koje, sa druge strane, moraju da dođu do publike da bi ceo proces imao smisla.



www.zoltkovac.com

www.facebook.com/zolt.k