Pretraga
Posetioci zainteresovani za ovaj portfolio posetili su još:
Petar Dobrović
Veljko Stanojević
Sreten Stojanović
Vasa Pomorišac
Antun Motika
Borivoje Stevanović
Milo Milunović
Marklen Mosijenko
Risto Stijović
Juraj Plančić
Slike Zdravka Vajagića
U ponedeljak, 3. oktobra u 19 sati u Paviljonu Cvijete Zuzorić, otvara se izložba slika našeg renomiranog umetnika i profesora Zdravka Vajagića.
POLAZAK
Kad se slikar oslobodi pritisaka tržišta i mode, onda je sam sa sobom, lišen svakog pritiska i srama lažne pretenzije, i tada ima jedna osoba koju treba da zadovolji - sebe.
Igor Belohlavek, slikar i pedagog
Plovidba prostorima slikarskog univerzuma, duga više od šezdeset godina, sa čvrstom rukom na kormilu svoga plovila i pouzdanim okom uperenim u pravce upisane u kartama vlastite svesti, poverenje u nepogrešivost kompasa, čije smernice oličavaju lične emocije, nabujale, neutažive i neugasive, uz bezuslovnu veru u moći svog poimanja svetskih iskustava, koja se pomno ispisuju na vlastitu kožu, urezuju u dušu i um - poduhvat je vredan poštovanja, pažnje i ucelovljenog razumevanja. I, iznad svega divljenja.
Epska slika opusa, koja odražava uzorni integritet ličnosti, oblikovala se u neposrednom razgovoru sa njenim protagonistom, umetnikom štafelajnog i zidnog slikarstva Zdravkom Vajagićem, uvek spremnim za zanimljivo i isrpno pripovedanje, za razmenu pitanja i elokventnih odgovora, koji vrve od oštrih zapažanja, i, razume se, tokom ništa manje elokventnog dijaloga sa njegovim ostvarenjima.
U svetu slikarstva Zdravko Vajagić se obreo vođen uobičajenom mladalačkom strašću koja je spontano prepoznala dar upisan u genetski kod, ali i neuobičajeno artikulisanom odlukom, oslonjenom na volju rano sazrelog saznanja, baš kao da je iza sebe ostavio iskustvo čitavog pređenog puta učenja i života. Pitamo se, kako i koliko je u stanju da nosi nepokolebanost duše jedan mladi čovek, koji tek treba da stekne umetničko obrazovanje? Kakva je to gravitaciona sila podarila i podržala čvrstinu stava, oblikovala gotovost za determinisana životna rešenja, usmerila umetnički rast gotovo neuzdrmanom vertikalom? Nekom, ko je tek prešao prag punoletstva?
Odgovore na takva pitanja, pored uverljivih obrazloženja i tvrdnji Zdravka Vajagića, na najbolji način pružaju slike.
POTRAGA ZA ODGOVORIMA
Uobičajeni put za tumačenje suštine jedne slike – njenog likovnog jezika, značenja i poetike – istraživač krči kroz šumu postavki teorije umetnosti. U velikoj meri i istorije umetnosti, a prema potrebi zalazi i u domene teorije muzike. Ne napuštajući ni jednog trenutka polje umetničkog fenomena, može da konsultuje i teorije i vokabulare filma, pozorišta i književnosti. Međutim, ako i kada bi se latio tumačenja čitavog dosadašnjeg opusa Zdravka Vajagića, suočio bi se sa nedostatnošću redovnih sredstava. Biće prinuđen da ih potraži u neočekivanim područjima – u metodologijama geografije, kartografije, geologije i arheologije.
Odakle nam saznanje za ovakvu tvrdnju? Iz kakvog to iskustva ona potiče? Gde leži njeno poreklo?
Promatranje Vajagićevih slika sa galerijskog rastojanja od 2-5 m neodoljivo podseća na pogled iz aviona, uperen ka prizorima Zemljinog lica, sa visine od tri do sedam hiljada metara! Pogled na površi pejzažnih masa različitih kolorističko-tonskih i valerskih vrednosti, čije se stvarne visinske razlike poništavaju, izražavajući se isključivo odnosima svetlo-tamnog obojenja. Dominantni sonorni zvuci Vajagićevog kolorita, povremeno presečeni svetlim ili toplim upadicama, daju na znanje da je svaka slika ishod dramatizacije duboko ukorenjenog sećanja. Ono čvrsto prožima slikarev genetski kod, uslovljava nastanak i gradnju slika, predstavljajući sublimni otisak lica bliskog, rodnog pejzaža.
Drugačiji utisak i uvid se stiču unošenjem lica posmatrača u lice slike. Istog trena padaju na um priče o Alisinom smanjivanju, ili Liliputancima. Kako bi oni posmatrali tle kojim gaze džinovi? Da li bi pogledom uspevali da razluče i izdvoje sastojke zemljišta, mineral od minerala, organske tvari od neorganskih, onako kako bismo ih mi uočili tek pod jakim sočivima mikroskopa? Upravo takvu, fascinantnu predstavu o hrapavoj fakturi površine, o mnogobrojnim slojevima koji proviruju jedan ispod drugog, duboko koliko oko seže do najdublje tačke podslikanog sloja, o promenljivoj strukturi bojene materije, koja menja gustinu prema potrebi, čitav univerzum u univerzumu se prostire pred nama kada približimo oko Vajagićevim slikama.
MAPIRANJE
"Bilo je seoba i biće ih večno, kao i porođaja,
koji će se nastaviti. Ima seoba. Smrti nema."
Miloš Crnjanski, "Seobe"
Zdravko Vajagić je sve svoje seobe opevao prepoznatljivim, njemu svojstvenim rukopisom, koji nije kaligrafija i nije lazur, ali jeste znalački likovno oblikovan, jeste vibrantan, i jeste poetski snažan odraz snažnog doživljenja svega i što se vidi i što se čuje, i što se može omirisati - slike pejzaža u celini, ali i kamena, i drveta, i cvetova, i neba, i dana, i noći, i kiše, i zuja pčelinjeg, i ptičjeg lepeta, i groma, i vetra – ništa mu nije promicalo, sve je pamtio i pomno beležio. Uvek kompleksna scenografija za podjednako složena dramska kazivanja, bilo za titravu Priču o naru, ili za Borbu titana – sve je podjednako temeljno upisano u ove potresne memoare, u slike dugo građene, ekspresivne kao da je kidano vlastito meso, kao da je u ulje umešana vlastita krv.
Svaka tema, ili naoko vidljiva priča, zarobljena je u koloritskoj magmi, tu i tamo se koprcaju retki prepoznatljivi oblici, boreći se da zauzmu položaj koji definiše smisao njihovog postojanja. Ali, osim statusa mrlje, ili poveće koloritske partije - kao kada je naznaka akta, vaze sa cvećem, ili drveta u pitanju - nikad nisu stekli punu nezavisnost, ostaju koloristički znak, utopljeni u raskošno bogatu, raznotonsku ili valersku mapu bojenih slojeva, čija je osnovna svrha da prenesu osnovnu, iskrenu slikarevu poruku uma i srca – postignuće kolorističkog vibrata!
U Beogradu, leta 2011.
Vesna Todorović
Zdravko Vajagić je rođen 1938. u Ličkom Petrovom selu. Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu diplomirao 1963. godine u klasi profesora Nedeljka Gvozdenovića. Postdiplomske studije završio 1966. u klasi istog profesora. Član Udruženja likovnih umetnika Srbije od 1964. godine. Bio je profesor Više pedagoške škole u Beogradu na katedri za likovne umetnosti, profesor Više škole likovnih i primenjenih umetnosti u Beogradu, te osnivač i profesor Akademije za umetnost i konzervaciju u Beogradu. Samostalno izlagao 20 puta, a učestvovao na brojnim grupnim izložbama. Nagrađivan više puta.
Datum objavljivanja: 01.10.2011.