Pretraga

"Tokom godina, Milan Miletić stvorio je vlastiti tip mrtve prirode, skladno usaglašene intimnosti i monumentalnosti, koja se ne može oponašati. Nije slučajno što slikarstvo Milana Miletića sebe spoznaje u metafizici predmeta. Miletić, taj instraživač unutrašnjosti skrovitih naših građanskih enterijera, slika tihožitije (prelepa slovenska, ruska reč) dakle, tihi, melanholični život predmeta i to čini visoko elaboriranim zanatskim umećem i magijskim učincima. Ima neke porculanske sjajnosti i otmenosti na Miletićevim platnima. Ovom slikaru metafizičkih mrtvih priroda, je veoma stalo do detalja. A Bog se krije u detalju - veli Flober. U dvanestom pevanju svog dela "Pan Tadej" (što je neka vrsta poljske "Ilijade") Adam Mickijevič daje maestralan opis jednog velmožnog, porculanskog servisa za ručavanje i tim opisom Mickijevič nam strašno mnogo kaže o poljskoj šljahti, o poljskom plemstvu i gospodi, o tim starodrevnim poljskim panima. Slikajući opsesivno kristalnu čašu, Miletić nam veoma mnogo govori o svom unutarnjem, opsesivnom svetu. A sem toga, ta čaša, kao egzemplarni ostatak skupocenog servisa, u našim duhovnim očima priziva srpsku građansku klasu sa početka ovog veka. Dabome, da ta čaša koju Miletić slika nije obična već euharistična čaša na kojoj su slikana fluidna, sfumatična lica Hrista, Bogorodice, dragih bića, antičkih boginja. To je čaša kao znamenje čovekovog zajedništva sa Bogom, čaša spasenja, ponuđena svim ljudima da imaju zajedništvo u krvi Hristovoj. U svetu jedne sabrane pesničke imaginacije, Miletićevi opsesivni predmeti među kojima vlada medijalna ravnoteža tako su likovno artikulisani da svedoče i o beskrajnim prostorima ljudske samoće.

Sedamdesetih godina, slikar Milan Miletić, uz još nekolicinu umetnika (Obralić, Zec, Lalić, Sivački, Španzel, Slobodana Matić...) doprineo je suštinskoj obnovi figurativne veroispovesti na prostoru tadašnje Jugoslavije. Čitav slikarski opus ovog tihog i sabranog umetnika, prožet klasicističkom strogošću i stilskom dorečenošću, svedoči o nenametljivoj filozofiji kontinuiteta, o jednom unutarnjem redu, duhu organizovane osećajnosti i kristalno čiste likovne artikulacije, čiste po svom ukupnom zvuku. Slikarstvo je to uverljivo u svojoj ikonografskoj i likovnoj doslednosti i zrelosti. "   Iz teksta povodom izložbe autora Dragana Jovanovića Danilova