Pretraga

Deca u igri, kao i dečje igračke – kao pokazatelji duha vremena ove epohe, kao i igra po sebi,- ovde su, međutim, tek povod da autorka produži svoju višegodišnju zaokupljenost problemima utopije, ljubavi, čežnje i otuđenja, usamljenosti, dekadencije, ali i destrukcije u savremenom društvu.

Marija Jovanović (Beograd, 1983) studije slikarstva završila je na FLU Beogra u klasi Darije Kačić, izložbom A Cup Of Tea (galerija Magacin, 2011). Kao stipendistkinja  regiona Veneto (Venetto, Italia) završila je magistarske studije na Odseku za prezentovanje i projektovanje vizuelnih umetnosti, Univerzitet IUAV, Venecija, Italija. Učestvovala je u radionici Real presence 2009 .Kao stipendistkinja fondacije Kultur Kontakt, Austrija, 2010. je učestvovala u likovnoj radionici Međunarodne letnje akademije lepih umetnosti u Salcburgu (International Summer Academy of Fine Arts, Salzburg, rukovodilac Lusi Mekenzi/Lucy Mc Kenzy). Kao odabrani rezidentni umetnik, 2011. je boravila na studijskom usavršavanju u Parizu, u ateljeu Međunarodnog grada umetnosti (Cité Internationale des Arts). Članica je ULUS-a, sa statusom samostalnog umetnika.

"Ideja o ciklusu radova na temu igre, ljubavi, čežnje rođena je prilikom jedne slučajne posete Muzeju lutaka u Salcburgu. Pokazalo se da veći deo fonda muzejske zbirke čine dečje igračke iz godina neposredno uoči Drugog svetskog rata. Posebno su me fascinirale lutke, izrazi njihovih lica, njihov stav i energija. U njima su se ogledala osećanja straha, neizvesnosti, dečjem svetu neprimerena ozbiljnost i zabrinutost; kao da su i lutke same predstavljale nagoveštaj tada predstojećih tragičnih ratnih godina. Više i jače od toga, ove lutke, smeštene u ‘idilični prostor’ muzeja dečje igre prošlog veka, podstakle su me da 'poredim' vreme njihovog nastanka sa sadašnjom epohom. Njihova ’lica’ nisu mi bila nepoznata: živo su me podsećala na izraze lica savremenika – mnogobrojnih slučajnih prolaznika, ali i bliskih prijatelja. ’Lica lutaka’ bila su ogledala zebnje i teskobe, upitanosti nad besmislom ratova i destrukcijom prirodnih resursa na planeti, kao i osećanja usamljenosti i sve veće otuđenosti - paradoksalnim rezultatom opšte digitalne ’umreženosti’ putem Interneta, na početku novog mileniuma.

Živeći poslednje tri godine između Venecije, Pariza i Beograda, imala sam priliku da pratim i poredim u kojoj je meri savremeno globalno društvo preplavljeno i ispresecano oštrim kontrastima bede i - prečesto - lažnog glamura, frivolne dekadencije i sveukupne bizarnosti. Svetskim metropolama kao živim ’muzejima civilizacije’ paralelno teku reke beskućnika i reke turista. Obe reke teže istom, detinje nevinom i naivnom cilju - utopiji Raja kao simbolu večnog uživanja i ljubavi. Fotografije prizora koji su mi u prvi mah evocirali sećanje na detinjstvo i scene iz bajki, a u biti su govorili o otuđenosti i usamljenosti čoveka u savremenom svetu, dale su neposredni impuls za nastanak grupe radova posvećenih našem dobu i njegovim perspektivama. Da li je "ljubav" kao detinja prirodna potreba danas postala utopija ili je njen supstitut - "čežnja za ljubavlju" - tek poslednji realni ostatak utopijskog sna o idealnom svetu u predvečerje destrukcije smisla ljudskog postojanja, sve su to pitanja na koja ovim radovima pokušavam da odgovorim."

Marija Jovanović