Pretraga

Svečanim otvaranjem obeležiće se i dan osnivanja Muzeja Vuka i Dositeja, pre 67 godina.





Živojin Lukić je još jedan u nizu značajnih umetnika kratkog životnog veka, za koje se s pravom pitamo šta bi još za sobom ostavili da su duže živeli. Vreme Lukićevog najplodnijeg stvaralaštva može se smestiti u period od 1922. do 1934. godine, kada se, nakon završenog školovanja u Rusiji, učešća u Prvom svetskom ratu i školovanja u Italiji, vraća, najpre u Dubrovnik, pa u Beograd, gde plodno stvara sve do svoje smrti.



Živojina Lukića, koji je izveo nekoliko monumentalnih skulptura, poput  vojnika na Spomen kosturnici branilaca Beograda na Novom groblju i istovetnog, koji je postavljeni u Kraljevu na centralnom gradskom trgu, ili prvu parkovsku skulpturu u Nišu Fudbaler sa loptom, obeležiće predan rad na minijautrnim formatima.



Od samih umetničih početaka, Lukića je privlačila izrada kameja i medalja, za šta je pokazivao izraziti talenat, koji je školovanjem, posebno u Italiji oblikovao. Asimilujući uticaje francuskih umetnika preko svojih ruskih profesora, italijanskih medeljera, i snažni Meštrovićev izraz, dok mu je sa nekolicinom mladih vajara pomagao u radu na mauzoleju porodice Račić u Cavtatu, Živojin Lukić je izgradio svoj umetnički senzibilitet, konačno oblikovan prirodom njegove ličnosti.



Bio je blage naravi, koja je išla čak do izvesne ravnodušnosti prema svemu što ga je u ličnom životu okruživalo. Nikad u tenziji, nikad ljut ni brz. Umetnost i stvarnje iz njega su izvirali sponatano, kao disanje, što se neprimetno u njega upija i iz njega na isti način izliva. Živeo je u skromnom, nepretencioznom okruženju čiste  neopterećene umetnosti.



Izveo je nekoliko čvrsto modelovanih portreta svedenih oblika, tek naznačenih detalja i linearno rešenih površina, koji su u smislu avangardnog iskoraka, zajedno sa radovima Palavičinija, Stojanovića, Stijovića i  Đukina, u srpskoj skulpturi predstavljala značajan stilski pomak u odnosu na predratno stvaralaštvo. Težnja ka postizanju čisto plastičkih vrednosti u sklopu pretežno zatvorenih stilizovanih formi, istovremeno je značila i udaljavanje od tradicije rada po uzoru na prirodu. U isto vreme radio je i portrete, inspirisane tekovinama ranorenesansnih vajara i medaljera, u sitnoj plastici, posebno delikatno modelovan portretne kameje rađene u sedefu i poludragom kamenu.



Tokom života je učestvovao na tridesetak kolektivnih izložbi u Beogradu i u inostranstvu, a često je bio među malobrojnim autorima koji su od strane savremenih likovnih kritičara bili izdvojeni u prikazima u časopisima i dnevnim novinama. Ipak, čini se da mu za života nije ukazana adekvatna pažnja istraživača, dok su posthumno njegovi radovi uvršteni značajne izložbe i pregleda srpske i jugoslovenske skulpture, po izboru Miodraga Kolarića, Miodraga B. Protića, Marije Pušić, Vere Ristić i dr. NJegove skulpture se čuvaju u Narodnom muzeju u Beogradu, Muzeju grada Beograda, Muzeju savremene umetnosti, Muzeju primenjene umetnosti, Vojnom muzeju, Pozorišnom muzeju, Narodnom muzeju u Šapcu, Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, kao i u privatnim kolekcijama.