Pretraga

Mihailo Stošović je rođen 1971. godine u Beogradu u porodici sa višedecenijskom tradicijom u obradi kamena. U ranom detinjstvu se stvorila ljubav i povezanost sa kamenom. Fakultet primenjenih umetnosti u Beogradu studirao u klasi prof. Slobodana Savića na odseku za restauraciju i konzervaciju skulpture od kamena. Član ULUS-a i ULUPUDS-a. Učesnik više grupnih internacionalnih i domaćih izložbi. Živi i radi u Beogradu.

Javni radovi

Restauracija i konzervacija rimskog sarkofaga iz 3. Veka sa lokaliteta Sirmium.

Restauracija i konzervacija rimskog sarkofaga sa lokaliteta Singidunum.

Polielej u Hramu Sv. Đorđa na Banovom Brdu.

Restauracija i konzervacija fasadne statue „Devojka sa violinom“ na kući Milutina Milankovića

Spomen obeležje Dragane Marčić u Beogradu  -  „Talas večnosti“

Spomen obeležje slikara Dragana Kecmana u Kučevu – „Duh Homolja“

„Usnuli vitez“ – Bela Voda kod Kruševca  

„Meda“ – Beograd



Značajnije izložbe

Bijenale minijature u Gornjem Milanovcu 2008, 2012 godine

Bijenale minijature u Smederevu 2008. godine.

Kolonija „Belovodska rozeta“  2009.godine

Izložba Konkursnih radova za spomenik Jevremu Obrenoviću Galerija biblioteke Šabačke (uži izbor)

Prolećni salon “Stara Kapetanija“ 2010, 2011 godina.

Pet grupnih izložbi u kući Kralja Petra u organizaciji udruženja SCASAS tokom 2011.i 2012. godine.

Izložba Uskršnjih jaja u organizaciji galerije „Pero“ 2012 godina

Gruna izložba u galeriji „Dunav“ 2012. godine.

Prva beogradska kolonija galerije „Pero“ 2012. godine.

Izložba „12 vajara jedan izlog“ u Pančevu 2012. godine.

„Godišnja izložba vajara Srbije“ paviljon Cvijeta Zuzorić u Beogradu 2012. godine.

Izložba „12 +“ u Kraljevu 2013. godine.

Izložba „12 +“ u Kruševcu 2013. godine.

Izložba „12 +“ u Paraćinu 2013. godine.

„Prolećna izložba 2013“, paviljon Cvijeta Zuzorić u Beogradu 2013. godine.

„Godišnja izložba vajara Srbije“ Muzej železnice u Beogradu 2013. godine.

Samostalna izložba „Seme STVARANJA“ u galeriji „Progres“, Beograd, 2013. godine

Može se reći da se Mihailo Stošović, vajar mlađe generacije, gotovo izdvaja iz  naše tekuće vajarske produkcije svojim jedinstvenim i vrlo suženim vajarskim afinitetom. U tematsko predmetnom smislu  njegovo opredeljenje poprima karakter fiksacije. Ta fiksacija dobija težinu iskrene emocije, gotovo zaljubljene vezanosti. Naime o čemu se radi...?

Osnovno i bezmalo isključivo vajarsko polazište njegovih skulptura su sferoidne, elipsoidne i  jajolike  forme. Među nabrojanim osnovama oblik kugle ipak preovlađuje. On, pošavši od  njih, daljim relativno slobodnim oblikovanjem stvara svoju transponovanu vajarsku, umetničku kreaciju. Posle svega rečenog shvatamo i da nije slučajno, već vrlo osmišljeno i razložno celu izložbu nazvao “Seme stvaranja„ i to u smislu uvek novog, neprekidnog  rađanja. A mi verovatno svi znamo da su nabrojani oblici simboli plodnosti i rađanja.

Kugla kao praoblik i kosmički oblik neodoljivo privlači Stošovićevu vajarsku pažnju, ne samo svojom potencijalnom vitalnošću, nego i savršenstvom i lepotom svog oblika. Od Rudolfa Arnhajma, preko Pavla Vasića i brojni drugi teoretičari forme slažu se po pitanju te savršenosti.

Ako razmišljanje o umetnosti pored ostalog neminovno vodi i ka pronalaženju  porodičnih srodnosti, onda nas navedeni Stošovićev afinitet vodi ka Dušanu Džamonji, France Rotaru, Ani Bešlić, donekle i Otu Logu ali uz podrazumevanje da vajarske forme navedenih vajara imaju različite problemeske i oblikovne tretmane. Ali najdalju srodnost ili poreklo Stošovićevih formi možda treba videti u  njegovom ranom periodu naglašenog afiniteta za temu ženskog tela. U traženju unutrašnjih veza, najlogičnoje praishodište je u oblapornosti i vitalizmu žene. Pa zar nije, setimo se, samo žensko telo kroz istoriju umetnosti postajalo simbol rađanja i plodnosti zbog vizuelnih i erotsih svojstava žene: oblina sedalnih mišića i bokova, trbuha i dojki koji su u direktnoj asocijativnoj i reminiscentnoj vezi sa sferoidnim formama kao sibolima ploda i plodnosti. Setimo se samo u vezi ovog razmišljanja čuvene praistorijske skulpture „Vilendorfske  Venere“. Od simbola plodnosti ali i naglašene erotike česta tema Stošovićeve skulpture su ženske usmine. A ako se vratimo opet kosmičkim, simboličkim, ali i realnim konotacijama :

Zar nije i samo sunce, kao izvor svog života jedna ogromna usijana kugla?!

Prema podelama i formulacijama H. Velflina  Mihajlova skulptura pripada delima zatvorene a ne otvorene forme; njene forme su zaobljene,  zgusnute, zatvorene  u  sebe, u unutrašnji prostor  svoje mase i volumena, njene konture i profili  nisu sasvim mirni, ali i ne iskoračuju mnogo u spoljašnji prostor. Njihova gibanja, talasanja, brazdanja, izvijanja, nabiranja, uvrtanja, nadimanja su uglavnom, osim nekoliko izuzetaka, blaga i površinska. Ne ugrožavaju već prate koherentnost sferoidnih, eliopsoidnih ili jajastih osnovnih masa, a glavne energetske silnice oblika uglavnom su konveksnog a ne konkavnog dejstva. Kanali, useci i žljebovi na površina manje više svojim oblicima i kretanjem prate  taj oblik osnovne  mase. Samo dve tri skulpture iskaču stilski iz „zatvorenog kruga“ Stošovićevog  afiniteta , kao : „Usnuli Vitez“, „Seme Templara“ i „Talas večnosti“ koji je izveden po porudžbini u javnom prostoru. I u njima je autor ostvario nadprosečan umetničko izražajan domet.

Zbog navedenih formalnih, oblikovno strukturalnih obeležja  Mihailo Stošović radi uglavnom u kamenu, po svojoj prirodi najadekvatnijem i plemenitom, klasičnom materijalu. Pored  svojstava prikladnih  za obradu tih  formi, odabrani materijali poseduju, uglavnom, veliku lepotu i po sebi. Na spisku materijala je čitav niz različitog, ali i srodnog kamena: karara statuario, maljat,  venčac, sivac,  ropočevo, visočica, kastaljan, tašmajdanski, prokupački peščar i drugi.

Autor u radno stvaralačkom postupku uvek krene od crteža za koji se ne vezuje  strogo; pusti da ga kamen i stvaralački instikt vode donekle i udrugom, izmenjenom  pravcu. Uglavnom  u  kamenu izvodi brzo,  ali, kad  ne ide, ostavi  komad  da leži nedovršen, nekad i godinu dana, dok mu, gledajući ga, ne dođe nova inspiracija. Slično je i sa crtežom: prvo brzo skicira, pa pregledajući kasnije skice, prema odabranim radi razrađenije crteže, koji, kao što smo rekli, često nisu strogo poštovani predložci. Sve nam pokazuje da Stošovićev stvaralački postupak podrazumeva živ i  dijalektički  razvojni proces.

U kontekstu prethodnog razmišljanja moramo da dodamo da je Stošović jedan od retkih primera vajara koji je prvo upoznao kompletnu prirodu razlčitih vrsta kamena kao i tehničke, praktične tajne zanata, jer je već od svoje trinaeste godine počeo da radi u očevoj kamnorezačkoj radionici, da bi se kasnije dalje edukovao na beogradskoj Akademiji primenjenih umetnosti.

Po njenim opštim formalnim karakteristikama i ekspresivnim svojstvima Stošovićevu skulpturu možemo svrstati u svetski ogranak vitalističke skulpture kako ga je prikladno nazvao Herbert Rid u svojoj  Istoriji moderne skulpture.

MrBalša Rajčević