Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Romartigianart - Savremena keramika Rima i Lacija

Od 4 - 20 septembra u Italijanskom institutu za kulturu PALAZZO ITALIA, Kneza Miloša 56, održaće se izložba "Romartigianart - Savremena keramika Rima i Lacija".

 


Napor regije Lacio, a posebno napor Uprave za mala i srednja preduzeća, trgovinu i zanatstvo, uložen u promovisanje i vrednovanje savremene keramike Rima i regije Lacio u Italiji i inostranstvu, utvrdio se sve više zahvaljujući pozitivnim iskustvima koja su sazrela zahvaljujući saradnji sa Fondacijom Umberto Mastrojani. Naime, počevši od važne inicijative Fatto ad Arte – Territori della Ceramica Italiana e Contemporanea koja je priređena u Rimu 2007. i izložbom RomArtigianArt 2008, koja je prenesena u Mađarsku i u Beč, odnosno u palatu Šternberg, predivno sedište Italijanskog instituta za kulturu u ovom gradu, još naglašenije je potvrđeno nacionalno i međunarodno interesovanje za predložene teme. Aktuelna inicijativa koja snaži vezu sa važnim sedištima Italijanskih instituta za kulturu, u Beogradu i u Pragu, pokazuje se kao trenutak neophodan za kompletiranje i jačanje poznavanja umetničko-zanatske baštine koja u gradu Rimu i u regiji Lacio čini ključni deo same istorije grada i tradicije našeg veličanstvenog područja. Fondacija Umberto Mastrojani, kojoj treba odati priznanje za veoma primetne organizacione sposobnosti, danas služi dobro poznatim istorijsko-kritičkim kvalitetima profesorke Loredane Ree koja je maestralno naglasila osobenosti cele inicijative koja uzdiže savremenu keramiku i posebnu profesionalnost svih onih koji rade u ovom sektoru, među kojima su i dobro poznati Nino Karuzo,  Tomazo Kašela i sam Pablo Ečauren. Drago mi je, uz to, što mogu da naglasim prisustvo Antonija Gabrijelea i Fernanda Ree koji rade u mojoj Čočariji i dostojno predstavljaju njen stvaralački genije. Posebnu zahvalnost želim da uputim Umbertu Rinaldiju i Mariji Maci, direktorima Italijanskih instituta za kulturu u Pragu i Beogradu, kao i Anđelu Pjeru Kapelu na predusretljivosti i na saradnji u pripremanju događaja koji će, zasigurno, očarati one koji će imati priliku da se dive tipičnim delima umetnosti koja predstavlja jednu od najstarnijih kulturnih baština regije Lacio.




Frančesko De Anđelis


 


od zemlje, od vode, od vazduha, od vatre

Beleške o jednoj izložbi


“Glina, moja glina, veštački materijal, a tako metaforiči pun svega što sam video, što sam voleo, čemu sam bio blizak, glina koja je metaforički puna onim što nosim u sebi, čime sam se u suštini, malo po malo, identifikovao. Celovitost koja se rađa iz materijala koji obrađujem svojim rukama, meka, čvrsta, gruba, osetljiva od pokreta koje njom činim i koje na njoj ostavljam, duž niti sadašnjeg sećanja, niti jedne daleke, a ipak bliske identifikacije”. Ove misli, koje je 1957. Leončilo zabeležio u svom Malom dnevniku, efikasno sažimaju prizivajuću snagu i suštinsku vitalnost jednog materijala koji deluje siromašno, a ipak je iznenađujuće bogat u formalnim rešenjima, materijala koji je toliko stimulusa dao umetnosti i koji nastavlja da ih daje, često brišući tanane granice koje je dele od zanatstva. Naime, tokom mnogih vekova istorije rukotvorevina od terakote, od Egipta do Grčke, od Kine do Japana, od Italije do civilizacija Latinske Amerike, upravo je lepota predmeta načinjenih sposobnošću pojedinaca označila razdvajanje između umetnika i zanatlija, toliko da je teško ne smatrati umetnošću krčag sa bradavičastim ispupčenjima sa Tere (Santorinija), Fransoa-vazu, etrursku kanopu iz Monteskudaja, medaljon od majolike, delo Andree dela Robja, čak i kada ih uporedimo sa jednom Pikasovom posudom, Miroovim tanjirom od poluporcelana, Torzom mladića, delom Artura Martinija, ili jednom Prirodom Luča Fontane.

Ovom idejom se vodi i novo izdanje Romartigianart-a, osmišljeno s ciljem da predstavi ne samo neizbežno neiscrpno prepoznavanje među onima koji su, koristeći keramiku kao sredstvo izražavanja, vezani rođenjem ili profesionalnim izborom za područje Lacija, već da pre svega analizira njenu ulogu u savremenom umetničkom eksperimentisanju, da naglasi mnoštvo orijentacija, kao vitalno tkivo planiranja, i operativne načine koji su često toliko različiti da deluju programski neusaglašeno.             

Keramika, savitljiv, pa ipak komplikovan materijal, zbog toga što zahteva posebna znanja i tehničku sposobnost koja se gotovo nepromenjeno prenosi još iz antičkog doba, nije samo pokretačko jezgro iz koga je nastala priprema ove izložbe koja se publici predstavlja kao metaforično mesto susreta i sučeljavanja na temu problema spojenih individualnim istraživanjima, koja, preplićući se i nadovezujući se, stalno napreduju i stvaraju promišljene uticaje. Ona pre želi da sugeriše da izražajni instrumenti mogu i moraju da se preurede, promene, preoblikuju, ili čak samo svesno prenesu, s ciljem da se usvoje nova značenja i pokrenu druge emocije, kako bi se i dalje izražavala kompleksna artikulacija sopstvenog vremena. Izbegavajući, dakle, svaki pokušaj građenja klasifikatornih pretpostavki, koje odviše često površno umanjuju vrednosti, a ponekad i beskorisno banalizuju, kako bi sugerisala, među toliko mogućih, hipotezu tumačenja koja je neizbežno ograničavajuća, a u kojoj mogu trenutno biti prihvaćeni formalni ishodi, međusobno veoma različiti, ova izložba želi da konkretizuje cilj jednog razmišljanja koji je sagrađen sledivši fil rouge gline, materijala koji je u stanju da se stalno obnavlja, a da se nikada ne izobliči, kako bi savremenim istraživanjima ponudila nova područja eksperimentisanja.

Upravo na ovim kritičkim pretpostavkama sazreo je odabir umetnika koji su prisutni na izložbi, a koji su pozvani zbog svoje nesumnjive sposobnosti da veličaju suštinu ove materije, koja je tako neraskidivo vezana za pravila kreativnosti da ima ukus alhemije, tom svojom sposobnošću da pretvori nešto u nešto drugo, sledeći prirodu same te stvari i da, pre svega, sačuva u sebi kao neizbrisiv trag, energiju i sećanje koji pripadaju onom koji ju je oblikovao.

U tome je draž keramike i istovremeno njena granica: njeno suštinsko usavršavanje, neraskidivo povezano za jednu drevnu tehniku, čija snaga nije slomljena ni najsmelijim eskperimentisanjem, ne dozvoljava da se pronađu laka operativna rešenja. Ona, naime, sačuvavši u vremenu nepromenjenim tehničke procese, iako uvek otvorena ka podsticajima savremenosti, spajajući tradiciju i eksperimentisanje, ne daje prostora neposrednosti delovanja. Dugačko vreme pažljivog rada sa njom, sposobnost da se kombinuju četiri suštinska elementa: zemlja, voda, vazduh i vatra, znanjem koje ima ukus davnašnje tajne, jesu emblematski izraz jednog jezika koji je kompleksan u svom razoružavajućem minimalizmu. Jezik koji u sebi sadrži suštinu, kvalitet i fenomenologiju makrokosmosa, tako da je u najvažnijim mitologijama stvaranja poreklo ljudske prirode simbolično predstavljeno umetnošću oblikovanja gline.

Egipćani pričaju o bogu Knumu, gospodaru grnčarskog točka, koji je ljudski rod oblikovao iz zemlje, u Epu o Gilgamešu boginja Aruru stvara iz gline Enkidua, dok u Prvoj knjizi Mojsijevoj Jahve prašinom oblikuje čoveka. Tradicija, objašnjiva Hermesom Trisgemistom, pripoveda da čovek koji je oblikovan iz zemlje i koji je postao živo biće ponavlja pokret božanstva koje ga je stvorilo, kako bi spoznao materiju i i sam postao demiurg zahvaljujući delu, a Ovidije u prvoj knjizi Metamorfoza (stihovi 76-88) govori o jednom bogu koji prisustvuje rođenju čoveka koga je Prometej stvorio mešajući zemlju sa kišnicom.

A ako u postupku obeležavanja zemlje vodom može da se naiđe na poreklo života, pečenje zemlje koja je samom vodom postala savitljiva jedan je od najdrevnijih znakova organizacije svakodnevice, koji su zajednički civilizacijama međusobno udaljenim u mestu i vremenu, i simbolično predstavlja mogućnost transformacije ljudskog života kodifikacijom jedne komplikovane tehnike, ali sposobne da ovlada ispravnom interakcijom zemlje, vode, vazduha, vatre.


Loredana Rea, kustos izlozbe


 

Datum objavljivanja: 02.09.2009.