Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Nika Radić, Komunikacija iznad svega

U utorak, 22. decembra u 12 h u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, održaće se vođenje kroz izložbu "Komunikacija iznad svega - diskontinuiteti, prekidi, praznine i kratki spojevi". Autor projekta: Miško Šuvaković. Kroz izložbu vode umetnica Nika Radić i kustoskinja Suzana Vuksanović.

 


Izložba Nike Radić je retrospektiva izabranih projekta i realizacija nastalih tokom dvehiljaditih godina. Nika Radić je umetnica koja deluje, pre svega, u Berlinu i Zagrebu. Ona deluje na internacionalnom planu i svoj rad prezentzuje na brojnim izložbama po Evropi.


1. Nika, ti si vajarka. Kako je došlo do prelaza sa skulpture na umetnost videa i ekrana?




Vajarka, da. To je smešno, ponekad još uvek čujem formulaciju „vajarka Nika Radić” i onda se ljudi razočaraju kada vide radove. Promena je nastupila postepeno i svakako nenamerno. Nedugo posle završetka akademije, imala sam jednu mačo fazu kada sam pravila sve veće i veće skulpture, ali onda sam shvatila da je ono što mi se u stvari sviđa, sâm način na koji ih gledaoci koriste. Dopalo mi se to što posmatrači postaju korisnici i mogu da sede na mojim radovima ili se kreću po njima. Onda sam počela da radim instalacije u kojima sam svesno odlučivala o tome kako ljudi treba da se kreću u galerijskom prostoru. Objekat, ili šta god bio materijal u kojem je rad izveden, predstavljao je tek nešto što mi je bilo potrebno da bih mogla da organizujem prostor. Izložba „Conversation in Nagarrindjeri” je bio prvi rad u kojem sam upotrebila projekcije (tom prilikom slajdove) koji su se menjali prema tome kako se ljudi kreću u galerijskom prostoru.

Prve video radove sam napravila gotovo slučajno. Bila sam u Njujorku kao gost i posle par nedelja dosadilo mi je da budem turista. Pol Čadi, jedan moj prijatelj, imao je celu video produkciju i pošto je nije trenutno koristio, pustio me je da se igram sa opremom. Na koncu sam napravila „[pause]” i „kind of like”.

Ali osim praktičnih promena mislim da je razlog ležao u tome što se moje interesovanje sve preciznije formiralo oko teme komunikacije, a video nudi neke mogućnosti izraza koje medij skulpture ne poseduje.  




2. Gde sebe vidiš, među ekranima?




Dopada mi se ta slika mene među ekranima. Ima nešto zastrašujuće i istovremeno izgubljeno u tome.

Pretpostavljam da trenutno stojim među ekranima, mada se to može promeniti na sledećoj izložbi. Izgleda da se moj rad u konceptualnom smislu veoma polako menja od jedne serije ka drugoj, ali (ponekad iznenadna) promena medija može da dovede do toga da ta promena deluje veća nego što zapravo jeste. Možda se nećeš složiti te  ćeš navesti da je medij poruka. Ne znam. Mislim da je to tačno u smislu da neka poruka ima efekta samo u određenom mediju.

Ne mislim da su „ekrani” tako važni. Oni su samo trenutno korisni. Ali može se lako desiti da se uskoro zasitim. Ili mi se samo ne dopada da me klasifikuju, tako da se menjam čim osetim da me se smešta u neku grupu. 




3. Tvoj nas rad dovodi do pitanja komunikacije. Šta komunikacija znači za tebe u tvom privatnom životu i u umetničkom radu?




Mene zanima onaj aspekt umetnosti koji predstavlja komunikaciju. Umetnost mora da komunicira da bi uopšte mogla da funkcioniše. Ali ako se samo obrati pažnja na veliki broj interpretacija koje se mogu naći o bilo kom iole poznatom umetničkom delu, izgleda da ta komunikacija ne funkcioniše za svakoga na isti način. Uvek postoje neki aspekti oko kojih se različiti ljudi neće složiti i odgovor na pitanje „ko je tu u pravu”, ako je takvo pitanje uopšte validno, izgleda nije moguće dati. Mislim da su nesporazumi nezaobilazni deo svake komunikacije, pa isto važi i za umetnost. U globalu, to je osnovno pitanje na koje želim da ukažem u svom radu. Ako samo logično razmislimo, svaki pokušaj da se pruži odgovor na pitanje šta se da razumeti u umetnosti kao komunikaciji je uzaludan, i ja ni ne pokušavam da na to odgovorim. Mislim da sâmo pokazivanje primera, ili zanimljivih svakodnevnih aspekata teoretske rasprave, ponekad može da baci mnogo više svetla na nešto, nego neka dobro utemeljena izjava.

Ozbiljno verujem da komunikacija predstavlja tako bazični aspekt umetnosti da se čudim da se ne uči u školi kao polazna tačka za posmatranje umetnosti. Možda je do mene, ali ovo samo ide u prilog mojoj tezi. Kad jedna osoba vidi nešto u datom umetničkom delu, da li to nešto ne postoji ako umetnik nije imao tu nameru? 

Problem sa komunikacijom (je li nam ovo naslov? Ako nije, definitivno ću ga iskoristiti sledeći put) je isti u umetnosti i svakodnevnom životu. Volim sretati ljude (bar neke) i uvek me fascinira način na koji komuniciramo na različitim nivoima. Pričamo o nečemu i slažemo se ili ne slažemo o nekoj temi, ali ima mnoštvo različitih nivoa komunikacije u svakodnevnom razgovoru. Jezik tela je veoma složen: koliko blizu stojimo, da li koristimo ruke, da li, i na koji način, gledamo jedno drugo, itd. Takođe postoji i milion načina da se kaže nešto, i ovi „načini” su, verujem, često mnogo bitniji u našim kasnijim odlukama nego sâmo značenje poruke. Uvek me iznova fascinira zašto odlučimo da nam se neki ljudi sviđaju a neki ne. To nije samo zbog toga što dele, na primer, naše političke stavove. Neki ljudi tvrde da se radi o mirisu. Ne znam. Teško je onjušiti ljude, posebno one koji nam se ne dopadaju. Ali da se radi samo o mirisu, onda na ekranu ne bi funkcionisalo, a funkcioniše, tako da smatram da tu ima još nečega. Plašim se da nemam odgovore ali vidim kada prekid u komunikaciji postaje očigledan i trudim se da to podelim sa drugima... pitam se da li razumeju.     




4. Komunikacija ukazuje na postojanje drugoga. Ko je tvoj drugi, ili ko su tvoji drugi? Kome se obraćaš?




Naravno da ne znam. Nikada nisam zamišljala, recimo „tešku ženu” ili „dobro informisanog gledaoca ” kao moju publiku. Kada pokušam da razmišljam o tome, shvatim da se obraćam jednoj osobi. Ne jednoj određenoj osobi ali jednoj po jednoj. Ne mogu da zamislim da grupa posmatra moj rad, osim grupe od nekoliko pojedinaca koji se slučajno nalaze na istom mestu. Predpostavljam da se približavamo definiciji koju si dao kada sam intervjuisala tebe i Ješu Denegrija. Rekao si da je gledalac u zapadnoj umetnosti „pojedinac, belac, muškog roda”. Moj može da bude ženskog ili muškog roda. Ne mislim da postoji neka značajna razlika u recepciji mog dela koja zavisi od pola. Ali se i ja osobno najradije obraćam ljudima kao jednoj po jednoj osobi. Intenzivnije je i komunikacija ima manje smetnji, tako da mislim da možemo da otkrijemo više zajedničkih stavova.

Ali konkretnije, pretpostavljam da su kustosi često moja prva publika. Ovo može da zazvuči veoma pogrešno ako se izvuče iz konteksta. Ne mislim da stvaram umetnost za kustose, nego da je, kada pravim izložbu, prva osoba koja se ozbiljno pozabavi delom zapravo kustos, i mislim da je korisno proveriti sa nekim šta funkcioniše a šta ne. Ali u nekom trenutku, gubim kontrolu nad delom i ono je izloženo svima. Nikada neću znati ko će da se potrudi da dođe da ga vidi, zar ne?         


 

5. Kakav je tvoj odnos prema „poruci” komunikacije? Da li tvoja dela imaju poruku ili znakovni mehanizam koji se bavi nemogućnošću komunikacije ili otporom prema njoj?




Tradicionalno smo učlii da je komunikacija nešto što se odvija između onoga ko šalje poruku i onoga ko je prima. Zatim je tu i šum na kanalima komunikacije koji može da dovede do distorzije poruke. To bi bilo nešto kao loša telefonska veza, kao kada ne čuješ neke delove, tako da na kraju moraš da iskonstruišeš neku smislenu poruku od onih delova koje si mogao da čuješ. Ovo bi mogla biti teorija korisna za telefonske kompanije, ali ne verujem da to može mnogo da nam pomogne u razumevanju toga kako funkcioniše umetnost. Draža mi je ideja Niklasa Luhmana o komunikaciji kao postavljanju iznenađenja unutar onoga što je već poznato. Da bi smo uopšte mogli da komuniciramo, moramo da imamo toliko toga zajedničkog. Sama činjenica da moramo govoriti istim jezikom je veoma očigledna, ali to ni približno nije sve. Moramo imati i mnogo zajedničkih iskustava da bismo bili u stanju da pojmimo šta je druga osoba htela da kaže. Izgleda mi da čak i u svakodnevnim razgovorima, veći deo vremena trošimo na uspostavljanje onoga što nam je zajedničko, i onda – možda – možemo da izjavimo i nešto što će onu drugu stranu iznenaditi. Ako bi sve bilo iznenađujuće, gubi se smisao a onda i zanimanje za takav razgovor. 

Ja onim što radim ne šaljem neku poruku. Ono što obično radim je da pronađem zanimljiv aspekt ... pa života, pretpostavljam, i onda pronalazim male primere gde mislim da je to veoma vidljivo ili očigledno. Posmatrači mogu da čitaju situaciju na isti način, ali možda i neće. U tom slučaju delo se pretvara u neku vrstu Roršahovog testa, ali meni to ne smeta. Ja više nemam kontrolu nad delom jednom kada je izloženo.

Nedavno se desilo nešto interesantno (eto mene, sa primerom). Izložila sam 24 fotografije “Window Milano 2 Boys” na izložbi u Berlinu. Fotografisala sam iz svoje kuhinje u Milanu i palo mi je na pamet kako je zanimljivo posmatrati ljude. Pokušavaš da shvatiš šta rade, ali uskoro ti postaje jasno da ne možeš zaista da znaš. Zapravo ono što možeš videti kroz prozor ne pruža dovoljno informacija i čovek se nađe u situaciji da projektuje sopstvena očekivanja. Ovo mi je delovalo kao paralela o našem načinu komunikacije, takođe i putem umetnosti. Mislila sam da je moj rad ogolio u kojoj meri uvek zavisimo od prethodnog znanja. Na otvaranju izložbe nekoliko nepoznatih ljudi mi je prišlo i reklo da im je bilo interesantno to što su pokušavali da iščitaju priču iz niza koji izgleda kao neki kadrovi iz filma. Međutim, rekli su mi, ubrzo su shvatili da projektuju sopstvene želje i strahove. Bila sam zapanjena. Prvo sam pomislila „ovo je sjajno, radi” ali zapravo, kada razmisliš o tome, na paradoksalan način ovo dokazuje da nisam bila u pravu. Da li sam dakle poslala „poruku” koja je uspešno primljena? Možda mogu da se držim ideje da sam samo pronašla nešto zajedničko i tako spasem obraz.  




6. Šta bi značilo biti stranac u komunikaciji?




Stranca bih definisala kao nekoga ko ima vrlo malo iskustva koje je zajedničko sa drugim ljudima. Zar nije to ono isto što čini nekoga strancem i u svakodnevnom značenju te reči?




7. Tvoja komunikacija kroz umetnost odigrava se u različitim registrima odnosa između privatnog i javnog. Šta je poenta: ispovest, introspekcija ili igranje sa slikovnim predstavama?




Ovo je teško. Definitivno se ne ispovedam. Ne znam kome bi to bilo interesantno. Čak sam čula i katoličke popove kako se žale na to da im je veoma dosadno da slušaju ispovesti drugih ljudi. Introspekcija deluje slično. Predstavljanje je verovatno bliže onome što me interesuje. Pretpostavljam da tražim paradigmatsku sliku. Ne mislim na paradigmu u Kunovom smislu tehnike, patenata i vrednosti koje su zajedničke za neku naučnu (ili drugu) zajednicu, nego na paradigmu kao jedinstvenu predstavu celine kako je definisao Agamben. On je rekao „paradigma nije ni univerzalna ni posebna, ni opšta ni pojedinačna, to je singularnost koja, pokazujući sebe kao takvu, proizvodi novi ontološki kontekst.”  Smatram da umetnost ima svojih ograničenja u tome šta može da uradi i kako može da komunicira, ali takođe pruža i mogućnosti koje druga sredstva komunikacije nemaju. Ako uspe da iznađe taj jedinstveni slučaj koji može da stoji umesto celine, to predstavlja veliki uspeh. U međuvremenu je i poigravanje slikovnim prestavama isto nešto.   




8. Tvoja dela, pored komunikativnog imaju i snažan vizuelni efekat/afekat – kakav vizuelni uticaj očekuješ od dela?

Mislim da vizuelna umetnost ostaje vizuelna čak i kada se trudimo da to ignorišemo. Pogledaj samo šta se dogodilo sa konceptualnom umetnošću. Pričali su o idejama i tome koliko je nevažan vizuelni aspekt. Namerno su birali jeftina, jednostavna sredstva izvođenja bez ukrasa, ali su konačno došli do toga da su stvorili vizuelno prepoznatljiv „look”. Kako nešto izgleda nikada neće biti neutralno pitanje i čovek mora, da bi kontrolisao dešavanja, da uzme u obzir i to kako delo izgleda. Da li ovo sada zvuči kao truizam?  

Obično imam plan kada radim instalaciju. Želim da ljudi prvo gledaju u jednom pravcu, zatim da odu na neko drugo mesto. Često koristim vizuelno na sličan način kao i arhitekte, da bih učinila da ljudi gledaju u ovom ili onom pravcu.

Ali ima više aspekata toga kako delo izgleda. Mislim da neke aspekte uradim ... pazi sada... prema tome kako se MENI SVIĐA. To je bila velika zabranjena reč. On čak ukazuje na postojanje ideje ukusa. Morao je da postoji dobro osmišljen razlog za sve, ali na kraju krajeva, ja mislim da je to nemoguće. Isto je i sa načinom na koji se ponašamo. Pre ili kasnije skliznemo u ono što mi smatramo prirodnim. Iskustvo koje u komunikaciji nosimo u sebi takođe obuhvata i sve što smo videli i to će se pokazati i u onome što umetnik radi. Eto. Pretpostavljam da umetničke škole ipak uspeju da promene čoveka.




9. Prozor je postao konstanta u tvom radu. Prozor je predstavljao suprotnost ekranu u istoriji umetnosti? Ti sukobljavaš prozor i ekran – šta se tu dešava?




Ja se ne bih složila sa time da su to suprotnosti. I jedno i drugo otvara različite prostore. Slika kao prozor je poznata u istoriji umetnosti. Ali mene više zanimaju murali. Raskošne barokne freske su pokušavale da stvore iluziju prostora iza, takođe oslikanog, arhitektonskog okvira. Video projekcija mi omogućava da dodam pokret istoj toj ideji. Verovatno ovo logično sledi posle mog zanimanja za organizaciju prostora. Pružilo mi je mogućnost za organizovanje čak i prostora kojeg nema. Prozor (ili vrata) predstavljaju savršenu formu ovoga o čemu pričam. Imaju okvir u koji je lako poverovati, čak i kada je naslikan ili projektovan. Relativno je plitak i zbog toga stvara iluziju da se radi o realnom objektu. Kada je iluzija uspostavljena, otvoreni smo da verujemo još više, tako da počnemo da posmatramo i projektovanu sliku osobe kao nešto stvarno. Bilo je čudno kada sam prikazala „3 prozora” u Augustštrase u Berlinu. Ljudi bi prošli pored, zastali i rekli „ej, vidi, ovi prozori nisu stvarni”. Neverovatno je kako sklapamo slike i uvek pravimo veze sa nečim u šta verujemo, čak i kada je ono što vidimo sasvim različito od stvarnosti. Ne radi se samo o činjenici da je projekcija načinjena od svetla a ljudi obično ne svetle, nego je slika „3 prozora” bila „nerealna” na više načina. Figure su bile mnogo veće nego u životu pošto iz skulpture znam da razmere stvarnih stvari i napravljenih stvari nekako funkcionišu na drugačije načine. Morate ih isprobati. Projektovane slike su se takođe nalazile na crnoj pozadini koja ne izgleda kao crni zid zato što je projektovana crna boja zapravo ništavilo. Ne vidite je, samo vidite figuru ispred. To je bilo je još očiglednije u delu „Publika” gde gledate osobu na beloj površini iako je projektovana slika predstavljala zapravo osobu koja stoji spram crne pozadine. Takođe sam shvatila da centralna perspektive ne funkcioniše na ovim projektovanim radovima. Osoba koja postaje sve manja ne izgleda kao da odlazi u daljinu nego prosto kao da se smanjuje. Pitam se da li će se ovo promeniti kako se budemo navikavali na projekcije u javnim prostorima. Bunjuel je napisao u svojoj Autobriografiji kako je išao da gleda filmove sa bakom kada je bio dete. Sećao se prvih približavanja kamere i kako ljudi nisu razumeli da se kamera približava nekome nego su se plašili jer je njima delovalo da zapravo glava raste do takvih razmera da bi mogla da se rasprsne. Privid slike projektovane na zid izgleda funkcioniše na isti način, tako da obično umetno postavljam radove tako da bi delovali „stvarno”.   




10. Ko je Nika Radić?




Ovo pitanje mi je pomalo zastrašujuće. Napisano ili izgovoreno na taj način, moje ime mi deluje kao brend. Nekako se osećam odvojeno. Nijedna osoba koju stvarno znam ne zove me punim imenom i prezimenom... barem ne kada sa mnom razgovaraju. Pretpostavljam da se javne stvari koje neko čini na neki način odvoje od te osobe. Uglavnom mi ne smeta. Ne kontrolišem i ne mogu da kontrolišem šta će neko reći ili napisati o mom radu, pa tako ni o meni kao osobi. I pored toga što je publika savremene umetnosti nevelika, ako je uporedimo na primer sa industrijom zabave i sportom, i dalje spada u domen javnog, otvorenog za sve koji žele da bace pogled. I to je dobro. Međutim, u toj komunikaciji sa nepoznatom „javnošću”  pretpostavljam da se stvaraju konstrukcije o osobama nad kojima čovek nema kontrolu a te konstrukcije je teško shvatiti ako se radi o tebi samome. Bilo bi mi lakše da odgovorim na pitanje ko je Miško Šuvaković. U tom slučaju imala bih dovoljno veliku distancu koja bi mi omogućila da vidim kakva je javna slika o tebi.   

Što se tiče pitanja ko sam ja kao osoba, još manje mogu da pružim odgovor, a i sigurna sam da nema mnogo ljudi koji bi zaista bili zainteresovani da ga čuju.




11. Gde je Nika Radić sada – molim te da mi kažeš nešto o tvom životu između Zagreba, Berlina, Beča i nebrojenih drugih mesta.




Trenutno sam u svojoj dnevnoj sobi u Zagrebu. U utorak sam vozila od Berlina za Minhen gde sam imala otvaranje izložbe i sada ću provesti nekoliko dana ovde zato što treba da snimim jedan video. Verovatno ću otići u Beč na par dana da pokupim neke radove za izložbu u Novom Sadu. Ne znam gde sam, a takođe mi nije jasno zašto toliki broj ljudi izgleda puno putuje u poslednje vreme. Mislim da je lakše održavati kontakt, ali je i lakše putovati, tako da ljudi misle da to nije nešto što ne treba činiti. Mislim da nas život u virtuelnom svetu uljuljka u pomisao da možemo da zanemarimo činjenicu da nekada moramo i da se pojavimo. Počinjemo sa telefonskim pozivima i elektronskom poštom ali na kraju krajeva izložba je fizička manifestacija, i obično morate da dođete. 

S druge strane sviđa mi se i mogućnost da imam prijatelje na različitim mestima, a da i dalje mogu da ostanem sa njima u kontaktu. A volim i da putujem (iako mrzim da se pakujem). Proces prelaska sa jednog mesta na drugo postavlja osobu u neko čudno stanje samoće bez usamljenosti i najviše radova smislim ili dok vozim ili u avionu. To čoveku pruža mogućnost da ne radi ništa, a da pri tom ne oseća grižu savesti što traći vreme. Takvo stanje besposlice je dobro za rađanje novih ideja. I na aerodromima uvek možete da posmatrate druge ljude, što je veoma zanimljivo. 

Istovremeno, moj život kao da me prati gdegod da sam. Obično imam istu svakodnevnu rutinu. Okruženje može biti drugačije kao i ljudi, ali oni i pored toga pripadaju istoj grupi na neki način, i sigurna sam da bi se većina njih dobro slagala kada bi se upoznali. Možda bih trebala da napravim neku veliku žurku i pozovem sve.




12. Kuda Nika Radić sada ide?




Videćemo. Mislim da to ne mogu da predvidim. Možda mogu da dam pravac ali se stvari obično na kraju razviju na drugačiji način.




13. Tvoje interesovanje za Art & Language je uzbudljivo i nekako izmiče tvom umetničkom radu – ili grešim? Objasni svoj odnos prema grupi Art & Language.


Sa njihovim radom sam se začudo upoznala u neposrednom kontaktu. Predstavljala nas je ista galerija u Beču, i kada sam videla radove, bilo mi je poznato samo njihovo ime. To je zapravo neobično. Danas, obično prvo vidimo reprodukcije, barem poznatih umetnika. Pretpostavljam da sam onda bila neinformisan posmatrač. Prvi rad koji sam videla bio je deo serije „Sighs Trapped by Liars” (Uzdasi u klopci lažovâ). To su bile stolice napravljene od platna koje je predstavljalo stranice knjige. Neprestano sam im se vraćala i otkrivala nove nivoe značenja. 

Moj rad nije nalik radu grupe Art and Language, ali to je i za očekivati: ne pripadamo istoj generaciji, nemamo istu pozadinu, pol, itd. Mnogi aspekti njihovog rada se uopšte ne dotiču mog rada. Na primer, rasprava o tome šta je u stvari konceptualna umetnost (ili umetnost uopšte) mojoj generaciji više ne znači toliko. Mislim da je nama dovoljno da prihvatamo različite stvari kao umetnost ako su zanimljive na nekom drugom nivou. Pogledaj samo koliko se filmova prikazuje u galerijama danas. Samo će razočarani kasni modernisti kukati da njima u galerijama nije mesto. Po meni, ono što je važno nije šta možemo definisati kao umetnost u formalnom smislu, nego šta je ono što ima smisla kao novi elemenat u diskursu umetnosti. To je opet isti onaj aspekt koji najviše cenim u radu grupe Art and Language – poimanje diskursa kao umetnosti i obrnuto. Upravo zato i ne vidim neku veliku razliku između „umetnika”, „kritičara”, „kustosa” itd. I svoj rad vidim kao komentar ili izjavu o umetnosti (pretpostavljam da je sva umetnost takva) i vidim pisanje o umetnosti kao nešto što je veoma slično „stvaranju” umetnosti.   


14. Na kraju, objasni u sedam rečenica šta si htela da postigneš ovom izložbom.


1. Želim da vidim kako ljudi koje ne poznajem i koji mene ne poznaju reaguju na moj rad.

2. Raduje me da vidim svoje različite radove postavljene zajedno.

3. Pitam se da li će biti očigledno da je sva dela napravila ista osoba.

4. Pitam se da li će izgledati kao kustoska kolektivna izložba.

5. Ako je tako, da li to onda znači da sam ja kustos zamišljenih radova koje onda stvaram da ne bih trošila vreme na to da ih iznalazim?

6. Ne smatram da kustosi treba da preteraju u svojim izjavama, ali šta ako oni sami kreiraju umetnička dela?

7. Da li je to bilo sedam?


 

Datum objavljivanja: 21.12.2009.