Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Nika Radić, Komunikacija iznad svega

U petak, 18. decembra, 2009. godine u 19 časova u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine otvara se izložba umetnice Nike Radić, pod nazivom, "Komunikacija iznad svega - diskontinuiteti, prekidi, praznine i kratki spojevi". Autor projekta: Miško Šuvaković Kustoskinja: Suzana Vuksanović

 


Izložba Nike Radić je retrospektiva izabranih projekta i realizacija nastalih tokom dvehiljaditih godina. Nika Radić je umetnica koja deluje, pre svega, u Berlinu i Zagrebu. Ona deluje na internacionalnom planu i svoj rad prezentzuje na brojnim izložbama po Evropi.

 

Umetnički rad Nike Radić je nastao i razvijao se u kontekstu postmoderne skulpture da bi zatim bio preorijentisan u kulturalna istraživanja ljudske komunikacje, pre svega, mikroekoloških situacija vizulne i verbalne komunikacije, percepcije te kritičkog uspostavljanja granica ljudskih privatnih i javnih odnosa. Ona danas radi sa digitalnim videom i videoinstalacijama ili instalacijama/ambijentima „kulturalnih tragova“ savremene globalne/tranzicijske, odnosno, internacionalno i regionalno locirane javne i privatne komunikacije. Umetnički rad/delovanje Nike Radić je uključen u složene umetničke prakse koje se često imenuju „umetnost u doba kulture“. To znači da ona istražuje mogućnost vidljivosti mikro-situacija, kontradikcija ili naprslina ljudske individualnosti i društvenosti. Pri tome, njena istraživanja nemaju didaktički karakter kao što to imaju istraživanja savremenih aktivista u polju kulturalnog rada, već su usmerena ka realizacijama situacija i događaja koji pokreću afektacijsko dejstvo na gledaoca i često saučesnika. Za realizaciju njenog rada nije bitno otkrivanje  pojavnosti „starih“ ili „novih“ umetničkih medija, već njihovo – novo medijsko - izvođenje kojim se otkriva problem, konflikt ili indiferentnost uspele, odnosno, neuspele komunikacije. Prezentacija „singularnog slučaja komunikacije“ treba da pokrene mehanizme i pojavnosti mehanizama  bitnih za oblikovanje „događaja ljudskog“ života. Drugim rečima, Nika Radić radi pre svega sa spektakularizacijom  mikro ili makro komunikacijskih pojavnosti i dejstava, a to znači bazičnim „biotehnologijama“ društva.


Miško Šuvaković




Nika Radić rođena je 1968. u Zagrebu. Studirala je vajarstvo  na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu i istoriju umetnosti  na Univerzitetu  u Beču. Od 1990. je izlagala na preko stotinu samostalnih  i grupnih izložbi od kojih su važnije: „Gledati druge“ u Umjetničkom paviljonu u Zagrebu 2009., „Other People's Space“ u O'Artoteci u Milanu 2008., Festival der Regionen, u Gornjoj Austriji 2007.,“Vrata” u Kuli Lotrščak u Zagrebu 2006., “Insert” u Muzeju suvremene umjetnosti u Zagrebu 2005., “Journal” u Living Art Museumu, Reykjavik, te “ohne Worte” u Galeriji Grita Insam u Beču 2004. Dobitnica je nagrada Zagrebačke banke za diplomski rad 1992., nagrade „Radoslav Putar“ 2003. te nagrade za mlade srednjoevropske umetnike „Trieste Contemporanea“ 2005.

Na ranim izložbama Nika Radić se bavila skulpturom, ali su već ti radovi ubrzo počeli zauzimati ceo galerijski prostor i zapravo organizovati kretanje posetilaca. Od ranih 2000-ih interes se potpuno okreće posmatraču, odnosno mogućnostima i granicama sporazumevanja. Iako se pojedini radovi koriste vrlo različitim medijima, interes Nike Radić do danas ostaje pitanje: što je to što umetnost može komunicirati i kome se zapravo obraća?


 


NIKA RADIĆ

KOMUNIKACIJA IZNAD SVEGA – DISKONTINUITETI, PREKIDI, PRAZNINE I KRATKI SPOJEVI

Miško Šuvaković (odlomak iz eseja)


Jesu još tu? 2008 video instalacija sa objektima

Sledim moguće putanje. Mogu se birati različite putanje. Mediteranski grad. Gradić na obali Jadranskog mora. Kameni zidovi sa malim prostorima. Izvesna hladnoća pustog prostora. Ulice su sasvim puste. Prozori su drugačiji nego u Berlinu (sic!). Puste ulice sa dubokim senkama. Beli kamen. Zatvorene škure. Tišina. U međuprostoru ulice-trga su razbacane „stvari“ za plažu: lopta, ležaljke, peškiri itd. itd.. Sasvim uočljivi nered posle sunčanog jutra. Izvesni nered posle odlaska turista. Nisam siguran da li je reč o godišnjeodmorcima ili vikendašima. Nered, koji se pokazuje kao prolazni trenutak lomljive plastike na večnom kamenu. Atmosfera je neodređena i motivisana sa dozom depresivnosti. Osećaj napuštenosti. Kliše napuštenosti kao da je razrađen od nevidljivog scenografa do detalja koji bude uspomene na neku davno viđenu plažu u zimskom periodu. Ovo, međutim, nije plaža. Već zagubljeni prostor koji izgleda kao konstrukcija sećanja. Da li se sećam baš te ostrvske gradske plaže ili scene iz nekog italijanskog filma iz ranih sedamdesetih. Ne pokušavam ni da se setim tog filma, njegovih kadrova ili špice. Znam da sam to već video u nekom filmu. Zašto Mediteran uvek povezujem sa italijanskim filmovima, ne sa španskim ili grčkim filmovima ili TV serijama. Kako je izveden kliše pustog grada? Ko je još tu? Prikradam se, kucam na spuštene roletne.  Povučem se korak unazad u senku. Prozor se otvori i na njemu se pojavi lice – torzo - stare žene. Zapazim njeno lice, zbunjeni pogled, sive maslinaste oči i naboranu kožu lica ispod crne marame. Ugleda me. Razmenjujemo poglede i pozdrave. Čini mi se da se pita šta ja tu tražim. Govorim i trudim se da produžim  razgovor. Ona nije baš raspoložena da razgovara, ali se dijalog nastavlja. Ona sve više govori. Ja se sve više povlačim u sebe. Sasvim se razumemo, mada ništa zajedničko ne delimo – čak ni potencijalnost dijaloga. Kao da nema klišea, mada kliše o strancu i domorodcu (strankinji i domorotkinji) visi nad našom glavom. Nije reč o sudbini, već o sasvim slučajnom susretu. Nastavljamo i govorimo. To je to: reči se gomilaju. Ali ovde nije reč o komunikaciji?!    Izgleda kao da je film, opet se vraćam čitanju Lore Malvi, tokom svoje istorije razvijao osobitu iluziju realnosti u kojoj je ova protivrečnost između libida i ega pronašla predivan komplementaran svet fantazije. U stvarnosti svet fantazije ekrana podređen je zakonu koji ga proizvodi. Želja, rođena sa jezikom, dopušta mogućnost transcendiranja nagonskog i imaginarnog, ali se njena tačka referencije kontinuirano vraća traumatskom momentu njenog rođenja: kompleksu kastracije. Otuda pogled, čija forma donosi zadovoljstvo, može biti preteći u sadržaju, a žena, kao reprezentacija/slika, ta je koja kristalizira ovaj paradoks.

Da, prošao sam kroz neke od umetničkih radova ili situacija Nike Radić preuzimajući različite govorne uloge: „JA unutar ovih paragrafa/odeljaka ima različite funkcije“ narativnog prisvajanja njenog umetničkog rada. Dolazi do preusmeravanja afekta ili izvođenja perspektive kojom se delo proširuje u dejstvo i intezitet komunikacije, diferencijacije i identifikacije subjektivnog singularnog iskustva. To „ja“ u ovoj imanentnoj raspravi/analizi ili interpretaciji produkcija Nike Radić nije „ja od teoretičara Miška Šuvakovića koji teoretizuje njen rad“, već je efekat njegovih izvođenja različitih funkcija „skriptora“ koji je istovrmeno i gledalac/slušalac/čitalac.


 

Datum objavljivanja: 11.12.2009.