Pretraga

iz teksta Nebojše Milenkovića, višeg kustosa MSUV



Budućnost sveta je u malim utopijama



Porodica bistrih potoka je mikro-utopija zasnovana na (re)afirmaciji stida kao i optimizmu i veri da svet u kom živimo može da bude/postane bolji. Osnovana 1977. na talasu klime velikog odbijanja kada je umetnik, pesnik, performer i dramaturg Božidar Mandić napustio Novi Sad i sa tadašnjom suprugom Brailom i njihovom petomesečnom ćerkom Istom naselio se u selu Brezovica podno planine Rudnik. Napuštena kuća koju je kupio tada je postala središte ekološko umetničke komune Porodica bistrih potoka zasnovane na poštovanju i razvijanju ekologije, humanizma i kulture. Odlazak od ljudi za Boška Mandića predstavljao je najpouzdaniji način da se susretne sa sobom i to se do danas nije promenilo. Paralelno s konstituisanjem Komune, uvećavala se i porodica Mandić, tako 1978. na svet dolazi i ćerka Aja a 1980. i sin Sun. Danas u Mandićevoj komuni, s većim ili manjim prekidima, živi dvadesetak (uglavnom mladih) ljudi koji u Porodici pronalaze vlastite načine da politiku zamene poetikom.



Između filozofije, umetnosti i poezije



Na stotinak kilometara od Beograda, u blizini Gornjeg Milanovca, Mandićevo živilište (s pet kuća sagrađenih od drveta, blata i kamena) prostire se na oko dva hektara zemlje, u središtu šume, okruženo s tri potoka. Iskustveno provodeći povratak elementarnoj kulturi, „smeštena“ na duhovnoj tromeđi između filozofije, umetnosti i poezije, Porodica je mesto na kom se podučava individualnoj kulturi, harmoničnom životu čoveka i prirode, lepom odnosu sa biljkama i životinjama, poeziji, umetnosti, nenarativnom teatru, iskrenosti, hrabrosti, skromnosti, jednostavnosti, radu, sreći, tišini, ljubavi, sađenju luka i krompira, branju pečuraka... Počev od 1993. svakog 27. novembra Porodica dodeljuje i jedinstvenu Nagradu Porodice bistrih potoka pojedincima koji su se istakli doprinosom u očuvanju prirode (Nagrada se sastoji od plakete na dasci, litra izvorske vode, kilograma crnog hleba i novčanog iznosa od deset dinara), a od 2002. na Rudniku se organizuje i umetnički festival Šumes.



Civilizacijski besmisao i krizu ideja vremena u kom živimo, u Porodici bistrih potoka nastoje da prevladaju iskustvenim traganjem za nečim što Mandić opisuje kao traganje za Dobom 5E. Jednostavnije, reč je o pokušaju da se život ove mikro-zajednice zasnuje na principima proizilazećim iz poštovanja ka: Ekologiji, Etici, Estetici, Erotici i Emociji. Osluškujući mirise oko svoje kuće, Mandić zna da se najveće tajne (uvek) nalaze u malim stvarima. U Porodici se praktikuje životna i umetnička filozofija zasnovana na harmoničnom odnosu Pojedinca i Planete, odnosno razvijanju svesti kako borba za planetu započinje upravo od pojedinca. Komuna je zasnovana na principima poštovanja individualnih sloboda,, podjednako koliko i na stalnom radu na afirmisanju potencijala slobode Drugog. U Porodici, kao svojevrsnom institutu slobode pod otvorenim nebom, zabranjene su samo tri stvari: meso, droga i agresija.



Pisma iz šume



U izložbenim prostorijama, smeštenim unutar kuća, funkcioniše Stalna postavka Muzeja Porodice bistrih potoka koju je posetilo više od 30.000 ljudi. Komuna je istovremeno i istraživački kamp, umetničko-ekološki institut u kom se izvode predstave alternativnog Pozorišta u šumi, održavaju književne večeri, koncerti, predavanja... Takođe, jedna od bitnih aktivnosti je i svakodnevno igranje fudbala... Aktivnosti Porodice predstavljene su kroz 30 knjiga, dvadesetak pozorišnih predstava, 17 samostalnih i desetinama grupnih izložbi, nastupima na festivalima, književnim večerima, performansima i hepeninzima. Takođe, Mandić već više od deceniju svakog vikenda u Danasu objavljuje svoju kolumnu Pisma iz šume.



Teatar o teatru



Poslednjih godina Porodica je posebno aktivna na iskustvenom praktikovanju i izučavanju elementarnog (neverbalnog) teatra o teatru gde se, umesto klasične glume, u scenski fokus stavlja pokušaj da se, jednostavnim efektima, prenesu emocije i (unutrašnji) ritmovi i energije učesnika predstave. Trčanje i javno razgolićivanje (kako fizičko tako i mentalno) na sceni u fokusu imaju čoveka koji traga za odgovorima na pitanja koja se ne tiču toliko samog pozorišnog čina koliko mesta, sudbine i uloge umetnosti u životu (savremenog) čoveka. Konstatujući kako se čitavog života bavi umetnošću koju ni sam ne razume Božidar Mandić zaokupljen je stalnim preispitivanjem mogućnosti za opstajanje permanentne avangarde. Među efekte njihovih pozorišnih nastupa unapred je uračunata i izvesna zbunjenost publike: Pozorište je slika koja postavlja pitanja. Viseći po granama stabala, posmatrajući prazninu vetra, zatečeni u tišini i miru, ne dozvoljavamo da nas ispuni letargija. Ne učimo da glumimo već da se ispoljavamo.

- See more at: http://msuv.org/program/2015-09-bistri-potoci-natrag.php#sthash.nx7mrrXa.dpuf