Pretraga

“Jednog od onih dana lepio sam, lepio, raspadajući svet…” insistira Miomir Moca Jeremić na ovakvom početku teksta... i zaista, može se reći da je svojim radom u devedesetima on posmatrao i zapunjavao prostor između dve naporedne svesti, one o snazi i utemeljenosti sveta-sistema i one o njegovom nadolazećem neminovnom slomu.



U tadašnjim njegovim radovima angažovana je svoje vrsna radionica dekompozicije i nanovne kompozicije i kompresije smisla i značenja odbačenih produkata industrijskog društva, društva koje se i samoosećalo odbačeno i na istorijskom zalasku, makar sa sebi svojstvenog i poznatog horizonta. Jeremićeve instalacije i skulpture iz devedesetih zrače ushićenjem zbog oživljene igre između novih zadatih funkcija i značenja raznolikog figuralnog otpada -i njegove upisane, zamrznute inicijalne namene. Obično je to reka, i njene naplavine, ili buvlja pijaca, kroz čija rešeta dospeva sav taj debris na obalu naše percepcije, podsećajući nas da neke stvari jednostavno nije moguće više nigde baciti a da kad-tad ponovo ne osvanu ispred ili pored nas. Mocine skulpture odišu i melanholijom zbog usahle utilitarnosti ovih produkata i čuđenjem usled radikalne otuđenosti njihovih smisaono i prostorno razvejanih, dislociranih delova i krhotina. Razgaljujući konstruktivni trikovi i gegovi smenjuju se sa neminovnim razočarenjem surovom jednostavnošću ili naglašenom banalnošću novostočenih narativa (koja razočarenja kao da uvek podrugljivo proviruju kroza staložene asocijacije probranih ljubitelja ovog stvaralaštva). Ovi opusi iz samoizabranog podzemlja, pompezni u svom autsajderstvu, kao da su nepovratno zapleteni u mrežama umetničke ambicije i političke malodušnosti jedne nedovoljno proučene i reflektovane alternative. Na svetlo dana izvlačimo ove radove, zatečene fizički na tavanu u okolini Smedereva, a idejno u hodnicima neformalnog sećanja i uspomena generacija koje kao da i danas ne mogu da sa-lepe svoja poimanja egzistencija unutar dveju epoha kojima su slučajno posvedočili i neminovno ih gorko iskusili.



Ilustracija: M. Jeremić „Kad porastem biću avijatičar", asamblaž (1997)



Izložba je otvorena do 29. decembra, radnim danom od 12-15 časova a može se videti i tokom realizacije svih javnih programa u Rexu.



Muzika: Nebesko pecivo



Koordinator programa Čeking point: Nebojša Milikić



Intervju sa Mocom Jeremićem možete čuti na linku:



Ovom izložbom iniciramo ustanovljenje programa "Sa tavana, iz podruma, iz ormana, fascikala, mapa i fioka nezaboravnih..." kojim pokušavamo da kontinuirano postavljamo pitanje šta se, gde i od koga krije na mestima neplaniranog arhiviranja misli i dela ko-stvaralaca i ko-stvarateljki naših bivših savremenosti? Izlagaćemo viđena i neviđena dela, objekte, ideje i projekte, u holu Rexa gde je pre nekoliko godina zaživeo program povremenog zajedničkog uvida u meander istraživačkih i stvaralačkih tokova, pod nazivom"Čeking point".