Pretraga

Autor: Ljubica Miljković





Nimalo slučajno izložba Miloša Bajića nosi naziv „Pikturalna poezija". U tekstu kataloga za ovu izložbu, autor Ljubica Miljković pored ostalog podseća na moto samostalneizložbe apstraktnih radova Miloša Bajića, nastalih između 1987. i 1989, moto koji je izabrao autor sam, a iskazuje uverenje čuvenog ruskog umetnika Kandinskog: „Svaka je istinska slika poezija. Ne stvara se poezija samo upotrebom reči, nego bojama, koje su određene i povezane: na taj je način slikarstvo kreacija pikturalne poezije. (Ona je na svoj način čista poezija). Upravo slikarstvo, koje je nazvano apstraktnim, govori oblicima isključivo slikarskim, i u tome ima prednost pred poezijom reči. Izvor ova oba govora je isti, koren je zajednički: intuicija."



U svojoj generaciji Miloš Bajić je bio prvi aprstraktni slikar. A biti prvi je isto što i biti vrednost (Miodrag B. Protić). Do apstrakcije Miloš Bajić nije došao odmah, ali je do apstrakcije stigao sasvim spontano što potvrđuju njegovi rani radovi, pre svega mrtve prirode, predeli i gradski motivi, kod kojih se usredsređivao na plastične sadržaje i srž materije, odnosno formu svodio na ritam linija i površina.  Kako je sam rekao „U meni se pojavila pojačana radoznalost u oslobađanju likovnog izraza. Imao sam viziju i tražio način kako da se likovno izrazim. Šta me je, zapravo, privuko apstrakciji? Napuštanje predmeta. Osećao sam da me motiv sputava. Obavezuje (...)."



U predgovoru svoje knjige Mathauzen 106621, osvrćući se na period boravka u koncentracionom logoru tokom rata,Bajić je objasnio kako je stigao do ovog pravca: „Scene užasa sa kojima sam se suočavao nisu mi dale mira. Tragao sam za načinom kako da ih izrazim. Od realno dokumentarnog crteža prešao sam na ekspresiju, koja mi je bila bliža. Tragajući dalje za izrazom i oslobađajući ga, otišao sam do apstrakcije, ali tema nasilja nije me napuštala." Posle mnogo ekspresivnih crteža sa motivima posrnuća ljudskosti, milosrđa i samilosti, kojima opominje da se zlo ne bi ponovilo, on je u vreme nove figuracije metaforične prizore iz logora sveo na znak, katkad doveo do apstrakcije: „Sa takvim razmišljanjima i osećanjima u sebi, suočio sam se sa današnjim nasiljima u svetu. Nasilje nije iščezlo pod nebom naše planete. Ponovo se vraća i ponovo opominje."



Bajić je stvarao u duhu apstrakcije do kraja života, od 1967. paralelno sa figurativnim ciklusom Mauthauzen. On je, kako navodi Stojan Ćelić, „naslikao veći broj apstraktnih slika koje su u jednoj fazi u bliskom odnosu sa tašizmom i slikarstvom akcije." Da je Bajiću bilo podsticajno sve što se ubrzano dešavalo potvrdio je i izjavom: „Otkrivanje mikro i makro sveta, sveta atoma i materije, kosmosa, unutrašnjeg prostora subjektivne imaginacije, snova, halucinantnih  i drugih povoda, koje je nauka otkrila, umetnost sledi i dalje objašnjava.



Nauka je došla do novih shvatanja o prostorno-vremenskim odnosima sa dalekosežnim posledicama za naučna i filozofska tumačenja fizičkih fenomena prirode. Nadvladana je inercija stolećima ukorenjenih shvatanja. Smelo se ušlo  u shvatanja prostorno-vremenskih odnosa. Iskrcavanje na Mesec, precizna slika površine Marsa, Venere, Jupitera. Donošenje na našu planetu materije sa površine Meseca. To je danas u osnovi svet nove realnosti, novih medija i novih oblika komunikacije. Sam ne znam gde je danas granica između realnog i irealnog."





Miloš Bajić (Resnovci kod Grahova, 15. I 1915 - Beograd, 11. II 1995.)

Ostavši bez roditelja, živeo je od 1922. kod strica u Beogradu i tu završio gimnazijsko školovanje i stekao diplomu Učiteljske škole (1935). Pohađao je kurs figuralnog crtanja na kursu Petra Dobrovića u Zadužbini Ilije M. Kolarca (1935), zatim učio kod Bete Vukanović u Umetničkoj školi (1936/1937). Objavljivao je likovne priloge i karikature u listovima Skamija, Štipovac, Ošišani jež, Politika i Jutarnji list. Lečio se u sanatorijumu u Surdulici, zatim u potpunosti opravio na Osogovskim planinama, kao učitelj u Maričinu kod Kratova.

Po izbijanju rata u Jugoslaviji (1941), učestvovao je u radu Agit-propa Valjevskog partizanskog odreda. Uhapšen je i sproveden u logor na Banjici (23. oktobra 1942), a odatle u zloglasni Mathauzen (1944).

Studirao je slikarstvo u klasama Mila Milunovića, Ivana Tabakovića i Nedeljka Gvozdenovića i završio specijalni tečaj u klasi Marka Čelebonovića na današnjem Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu (1941, 1945-1949). U istoj ustanovi izabran je za asistenta, docenta i profesora (1949-1979).

Bio je član umetničkih grupa Samostalni (1951-1955) i Decembarske grupe (1955-1960). Jedan je od osnivača umetničke kolonije u Bačkoj Topoli (1953). Organizovao je Grožnjanski dekameron (1968) i rad Male galerije (1980) u Grožnjanu.

Studijski je boravio u Parizu (1951, 1954. i 1967), Rimu (1952), Londonu (1962), Moskvi (1967), Budimpešti (1968) i Alžiru (1981), a obilazio i mnoge evropske države.

Učestvovao je na grupnim izložbama od 1948. i izlagao samostalno od 1952. godine. Između ostalih priznanja i odlikovanja, dobio je Prvu nagradu AP Vojvodina na izložbi Deset godina umetnikih kolonija u Senti (1962) i Nagradu ULUS-a za slikarstvo (1969).

Autor je fresaka, mozaika i keramika u Malom Iđošu (1956), Gunarošu (1957), Beogradu 1958, 1961. 1968, 1977), Bačkoj Topoli (1965, 1968, 1973), Subotici (1964), Novom Graghovu (1970) i Resanovcima (1971). Objavio je knjigu Mathauzen 106621 (1975).

Njegova dela čuvaju i izlažu Narodni muzej, Muzej savremene umetnosti, Muzej grada Beograda i Muzej Cepter u Beogradu, Galerija likovne umetnosti Poklon zbirka Rajka Mamuzića u Novom Sadu i drugi muzeji širom Srbije.