Pretraga

Umetnički projekat koji je nastajao u poslednjih nekoliko godina biće predstavljen izložbom slika srednjeg i većeg formata kao i projekcijom prvog dela digitalnog filmskog eseja:Slatina-uranjanje kao auto- poetičkog prikaza pejsaža crnobarske slatine kao međuodnosa sopstvenog memorijskog i simboličkog konteksta fenomena ravnice. Planirano je da se predstavljanje projekta pored Beograda prezentuje i u Pančevu,Opovu,Kanjiži kao i u još nekoliko mesta u Republici ,po njegovom konačnom  završetku i u Kikindi.





Milorad Stepanov:RAVNICA –TAČKE GLEDIŠTA



Milorad Stepanov je slikar po rođenju i opredeljenju, po senzibilitetu i ljubavi. Ipak, njegovu poetiku određuje i činjenica da je poznavalac istorije umetnosti,umešan restaurator, odličan pedagog i teoretičar. Nema sumnje da zato slici pristupa i intuitivno i racionalno, podjednako posvećen ikonografiji i plastičnoj građi. On je spontano gradi i studiozno promišlja. Kao njen tvorac i tumač, u njoj otkriva mnogo toga što drugi ne vide. Za njega su podjednako važni svi njeni slojevi koji se prepliću, dopunjavaju i objašnjavaju.

U  poslednjih deset godina, svestan da je jezik autentičnih autora individualan i da se opire  brzim promenama po diktatu trendova, ali sadrži u sebi iskustva i domete prethodnika, Stepanov najčešće obrađuje predele koji uporište imaju u viđenom, a ishodište u metafizičkom, onirističkom, katkad i nadrealnom, ali uvek u poetskom i intimističkom, u duhu beogradske škole koja se začela između dva svetska rata i iznedrila mnogo značajnih umetnika. Naizgled, on spaja nespojivo, meša prohujalo sa onim što dolazi i, možda, nagoveštava neki novi potop.

Motiv je Stepanovu vrlo važan kao posrednik za iskazivanje preokupacija i razmišljanja o svetu o trajanju i prolaznosti, o onom što je bilo i što je sada, o susretu neba i zemlje, iz kojeg su nastala sva bića. On je ravnicu preplavio plavetnilom davno nestalog panonskog mora.  Tačnije, spojio  je vodu sa nebom, izvor života, sredstvo očišćenja i središte obnavljanja sa znakom transcendencije i regulatorom kosmičkog reda, da bi došao do svog prostora slike. Po njemu je razasuo ono što ga okružuje, ono o čemu razmišlja, što sluti i voli, što odražava filozofiju samoće i poetiku sanjarenja, koje pominje u svojim tekstovima.

Stepanov teži da ostvari sklad i uzvišen red po sopstvenoj meri. Polazeći od motiva panonske ravnice, prepušta se izazovima plastične građe. Predmete iskrivljuje, pojednostavljuje, svodi na geometrijske i izražajne suštine. Oblike rastače na bojene mrlje i postiže eteričnost, katkad ih samo ovlaš definiše crtežom ili zgušnjava do znaka. On uspostavlja ravnotežu svih elemenata slike, ploha i grafizma, rustičnog i nežnog, konciznog i raspričanog, dramatičnog i lirskog. Pri tom, nikada ne odustaje od bogatstva materije i pikturalnosti. Kod novijih slika se prepušta gestualnijim zamasima, mirnijim površinama redukovanim na srž proosećanog i naslućenog.

Za Stepanova je boja najbitniji elemenat plastične građe. On traga za sazvučjima, retko koristi čiste i zvučne kolorističke akcente. Nema sumnje da teži svom hromatskom idealu. Pažljivo bira, smiruje ili pojačava pigmente. Nanosi ih ujednačenim ritmom poteza da bi ih povezao u osnovnu melodiju koju određuje dominacija plave. Ova najnematerijalnija boja, koje skoro da nema u prirodi, u svim civilizacijama ima više značenja. Jedno od njih je i ono metafizičko, a pominje se da je ona nagomilana praznina vazduha i vode. Pogled u nju gubi se u beskraju. Ona stvarno pretvara u imaginarno. Kandinski u kretanju plave vidi istovremeno udaljavanje od čoveka i put ka sopstvenom središtu, želju za čistoćom i žeđ za nadprirodnim, takođe da njena dubina ima svečanu, nadzemaljsku ozbiljnost. Uvereni smo da Stepanov ovoj boji odeđuje i sopstvenu simboliku, ali naveli smo onu opšteprihvaćenu i važnu za razumevanje njegovog stvaralaštva.

Navodi se da plava i bela izražavaju izdvajanje iz ovozemaljskih vrednosti i uzlet oslobođene duše prema Bogu. Ne znamo da li Stepanov zato koristi belu ili što se misli da na našu dušu deluje kao apsolutna tišina i da je boja teofanije, ali sigurno mu je neophodna za dobijanje željenog akorda i tananih pasaža, za uspostavljanje ritma svetlosti i senke ili da bi  primila i isijala čitavu skalu novih tonova.

Stepanov je majstor palete, sposoban da vibrantnim akordima iskaže i pokrene naša najsuptilnija osećanja, da u slikarskoj materiji otkrije vaseljenu. On je znatno doprineo da se Kikinde sećamo ne samo po Đuri Jakšiću, koji je u njoj naslikao Devojku u plavom i anticipirao modernu, po skulpturama iz kolonije Tera, nego i po njegovom slikarstvu koje utire put naraštajima što dolaze.

Ljubica Miljković