Pretraga

Delo Mihaela Milunovića se zasniva na nekoj vrsti zadrške u kojoj on koristi rečnik diktature sadašnjosti svodeći ga na njegov najgroteskniji ili najužvišeniji oblik. Uzmimo za primer njegove poslednje radove koji se zasnivaju na ovom kontrastu. U prvi mah, oni predstavljaju u jednom veoma čistom grafizmu, scene koje su direktno vezane za realnost : boks meč, učesnika motociklističkih trka, ženu u donjem vešu u svojoj sobi, uličnu borbu, scenu ubistva… Ali, gotovo istog trenutka, sve ove predstave se povlače.



Osim jakog kontrasta izmedju bele boje papira i crne boje mastila, svaki pogled se razvija u mnostvo čudnih i misterioznih znakova, gotovo apstraktnih. U sceni ubistva žrtvi je oduzeto lice, a njena glava je postala neka vrsta košnice. Isti princip nalazimo i u sceni u biblioteci. U njoj je to isto razdvajanje  jos vise naglašeno kućnom haljinom i ogrtačem super heroja koji nosi ženska žrtva. Svi ovi likovi izgledaju kao odsutni iz sopstvenih tela. Specifične crte njihovog karaktera i identiteta nam ostaju nepoznate : ima jako malo lica u ovoj seriji umetnikovih radova ili ih nema uopšte.



Retki su umetnici koji kao Mihael Milunović znaju da je efekat neočekivanog jedini način da se stvori dogadjaj u moru informacija kojima smo preplavljeni. Svaki njegov rad uspeva da realizuje taj paradoksalni podvig u kojem nam, u istom pokretu, umetnik predstavlja znakove našeg vremena mešajući ih (kao sto mešamo različite vrste muzike) sa elementima koji uvode neku vrstu sumnje. Odakle dolaze te glave u obliku diskova ? Čemu svi ti elementi koji narušavaju samu naraciju ? Čemu postavljanje ove scene koja izgleda kao scena sumnje i nagadjanja? Ništa od toga nam nije rečeno.