Pretraga

Marija Aleksandrović, doktorantska izložba slika  "Svet umetnosti-stvarni svet"





Diplomirala je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2003. u klasi prof. Slobodana Roksandića. Magistrirala je na istom fakultetu 2007. u klasi prof. Zorana Vukovića. Na završnoj je godini doktorantskih studija na Fakultetu za umetnost i dizajn pri Megatrend univerzitetu u Beogradu u klasi profesora Miloša Šobajića, dekana na Fakultetu za umetnost i dizajn pri Megatrend univerzitetu u Beogradu.



Za Mariju Aleksandrović



Ništa što bi bilo vredno, malo saveta za Mariju



Po rečima umetnika Janisa Kunelisa umetnik danas mora biti intelektualac par exellance da bi njegov umetnički rad imao značaj koji dovodi ljude do nove spoznaje.



Umetnost nije samo umetničko delo, već i "svet umetnosti". Drugim rečima, umetnost nije predmet (slika, skulptura, građevina) ili situacija (ambijent, scenski raspored, instalacija) ili dogadaj (muzičko delo, projekcija filma, scenski čin), već konstitutivni odnos "sveta umetnosti" u kome se taj predmet, dogadaj ili situacija pojavljuju kao umetničko delo: "Svet treba da bude spreman za određene stvari, svet umetnosti ništa manje nego stvarni svet. To je uloga teorije umetnosti, danas kao i uvek, da učini mogućim svet umetnosti i umetnost." Ovakav pristup može se identifikovati kao 'transcendentan' zato što nagoveštava prisustvo umetničkog dela, kao umetničkog dela onim što nije u umetničkom delu, ali jeste 'suštinski naddeterminišuće' za njega. Drugim rećima, jedna afrička maska u Britanskom muzeju, Dišanova lopata ili pisoar na izložbi u Boburu ili bilo koja slika Anrija Matisa (Henri Mattisse) na bilo kolu zidu ne dele zajednička morfološka svojstva po kojimua su umetničko delo: maska pripada 'svetu' rituala, lopata je načinjena kao upotrebni predmet (alatka za čišćenje  snega), a Matisova slika kao autonomno i izuzetno umetničko delo modemizma (slika slikarstva). Sva tri navedena predmeta su identifikovana imenom 'umetničko delo' tek u jednom mogućem istorijskom svetu koji nudi odredenu (ne bilo koju) teoriju 'sveta umetnosti' i 'umetničkog dela': teoriju postojanja (ontologije). teoriju gledanja (recepcije), teoriju stvaranja (poetika), teoriju interpretacije (filozofija) i teoriju upotrebe (upotreba je 'praktična' pokazna interpretacija odnosa predmeta, umetnosti i filozofije). Ovaj kontinuum ne postoji u drugim istorijskim ili geografskim 'kulturama', već u kulturi zapadne hegemonije autonomne moderne umetnosti u odnosu na religiozno, magijsko, političko, upotrebno, itd.

pročitano u nekoj beležnici





O Mariji Aleksandrović



Slike Marije Aleksandrović u sebi nose snažanu  likovnu avanturu.  Umetnička dokumentacija rekonstruiše narativ, ona je praksa stvaranja živih stvari iz veštačkih (orginala iz kopije), žive aktivnosti iz tehničke prakse. Umetnost uzima artificijelnost biopolitičkog poretka kao svoju “eksplicitnu temu” Utopijski momenat je u definisanju života !

Od rada do rada, uočava se postupak kojim se doživljaj preobražava u umetničko delo. Zapravo Marija se bavi dekonstrukcijom, taj termin dekonstrukcija ne bi trebalo shvatiti u smislu poništenja ili destrukcije nečega, nego u smislu istraživanja sedimentiranih struktura koje oblikuju diskurzivni sklop, tu vizuelnu diskurzivnost unutar koje mislimo. To je nešto što prolazi kroz jezik, kroz kulturu i ukupnost onoga što definiše našu pripadnost svetu u kom živimo.

Prisutno je  rađanje namere da se dokuči stvarni sadržaj nagomilanih stvari, rabacanih po površini slike,  i njeno provođenje do konačnog reda. Da bi se ovo ostvarilo  potrebno je prevaliti put do slike  kojom umetnica umiruje svaki  košmar. Slikom se ne može izvan onog što oko može raspoznati. Delo se  najavljuje u imperativu. Marijine slike nisu lakoća definisana sa nekim ciljem (užitkom primatelja), a još je manje igra čija bi pravila valjalo otkriti; ona ispunjava ontološki zadatak, to jest "hronologiju". Obavlja je, a ne dovršava. Suštinu njenih kompozicija stvara fenomen "unutrašnja sila" koji se ne uljuljkuje u veštini,  već traži forme koje će dotaći posmatrača. Marija  ne traži vidljive stvari već stvari čini vidljivim. Ne teži da prostor učini dubokim, već da sledi površinu u koju može da utisne  posebnost likovne forme. Njena dela ne zasenjuju, ona nas privlaće mirom koji prodire kroz telo i vlada dinamikom prostora. Mariju ne privlači senzacionalna spoljašnjost stvari, zbog toga je njen pogled okrenut unutrašnjosti, prodire do smisla i iznosi ga na površinu slike.Tako slike postaju planirano mesto uzbuđene osećajnoti. Narušena ravnoteža kompozicije njene slike i neravnopravni odnosi velikih i malih površina smirena je srazmernim rasporedom sila u tim poljima koje uravnotežavaju njihov međusobni odnos. Tako se događa da su forme nagomilane jedna do druge sa linijama koje slede svoj unutrašnji tok. Unutrašnji mir, vlada kompozicijom, kao  da pogled prihvata promenljivost likovnog govora, koji se prirodno iskazuje pomoću bezooblićnosti, iskrivljenja i košmara.

Time je Marijine slike poseduju sposobnost prilagođavanja i upućuju na svoj unutrašnji doživljaj. Tako se u delo prenosi pulsiranje nereda koji raščlanjuje kompoziciju i izvrće izgrađni poredak. Slika je  dovedena u stanje prostornog preobražaja, uskovitlanih sila koje izazivaju izvesnu nelagodnost pred neizvesnošću šta će se sa njom dogoditi u nekom sledećem trenutku.

Elfride Jelinek kaže "Jezik treba mučiti da bi se kazala istina."



U Marijinom slučaju  to je svakodnevna praksa, ne pristajanje na svet u kom živimo. Ali tu nema teskobe. Da li  umetnik od posmatrača mnogo zahteva. Ne, ona, zapravo, traži od posmatrača silazak u srž stvari. Traži prodor u unutrašnjost same slike da bi se našao u stvarnosti. Njena  platna se ne vezuju ni za manipulaciju prostora, ni za sliku, nego za jedan osećaj vremena.



prodekan na Fakultetu za umetnost i dizajn pri Megatrend univerzitetu u Beogradu profesor, Savo Peković