Pretraga

Rad Gorana Kovačevića preispituje etičku poziciju umetnosti posmatranu u svetlu činjenice da su totalitarni sistemi upravo u umetnosti videli jednu od poluga vlasti. Izložba je zamišljena kao spoj fikcije i činjenica ostvaren putem "trinoma " koji čine slika, fotografija i tekst. Reč je o izložbi fiktivnih slikara dok je pravi autor skriven iza uloge kustosa.





Biografija: Goran Kovačević (Zrenjanin, 1976) Diplomirao i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Čedomira Vasića. Imao je tri samostalne izložbe u Beogradu i više grupnih izložbi.

UMETNOST ILI ETIKA



Umetnost je oduvek bila u službi moćnih mecena - crkve, države, aristokratije... Moderna vremena dovode do laicizacije i demokratizacije umetnosti ali zbog sopstvenog opstanka umetnost i umetnici nastavljaju koketiranje sa vladajućim strukturama i različitim "sponzorima" pružajući nove mogućnosti moćnicima da kroz umetnost manipulišu masama. Naročito su totalitarni režimi u umetnosti videli jednu od poluga vlasti. Nacisti su uveli umetnost u državne strukture načinivši od nje obično propagandno sredstvo u kojoj su estetska načela zamenjena biološkim. Politika je "najviša i najobuhvatnija umetnost" rekao je Gebels 1933. godine, i "mi koji stvaramo savremenu nemačku politiku sebe smatramo umetnicima...a zadatak umetnosti i umetnika je da formira, oblikuje, uklanja obolele i stvara slobodu za zdrave". (u Zontag S, "Fascinating Fascism", 1975)

Izložba Gorana Kovačevića pod nazivom "Ljubitelji umetnosti" preispituje etičku poziciju umetnosti i odgovornost koju umetnici imaju (ili bi trebalo da imaju) prilikom stvaranja umetničkog dela. Ova odgovornost postaje još značajnija u turbulentnim vremenima kada se umetnosti nameće funkcija posrednika različitih "neumetničkih sadržaja". Kovačević preuzima na sebe ulogu kustosa konstruišući postavku izložbe putem trinoma koji čine slika, dokumentarna fotografija jednog od autentičnih oficira Wehrmachta i tekst koji je nastao kombinacijom fikcije i istorijskih činjenica. Radovi aludiraju na pojedina načela nacističke ideologije poput koncepta životnog prostora i ukorenjenosti u rodno tle (Lebensraum I i II), teorije rasne supremacije, fizičkog savršenstva i muževnog duha (Ubermensch), glorifikacije rata, militarizma i patriotskog fanatizma (Bajonett Auf, Germania Magna, Stalingrad), obožavanja harizmatičnog vođe, firera u predstavama planina kao vizuelnih metafora za stremljenje ka uzvišenom cilju (Der Heilige Berg) i slično. Slike su opremljene "zlatnim" baroknim ramovima u duhu tog vremena kada je Nemačka bila preplavljena talasom kiča i naklonošću ka preteranim ukrasima, raskošnim dekorom, pozlati, štukaturama, a sve u slavu veličanja Trećeg rajha. Većina predstavljenih nemačkih oficira Wehrmachta bili su tipični pruski vojnici koji su se sa ostatkom vojske zakleli Hitleru na vernost iako neki od njih nisu podržavali naciste i krajem rata su učestvovali u organizaciji atentata na Hitlera. Kovačević ovim istorijskim ličnostima koje će ostati upamćene kao zločinci i krvnici daje mogućnost da se ispolje kroz umetnost poigravanjem sa istorijskim činjenicama u koje bez posebne napomene ubacuje izmišljene elemente falsifikujući stvarnost. Ali, kao pripadnici pruskog plemstva formirani na nasleđu bizmarkovog doba, naučeni na disciplinu, poštovanje autoriteta i patriotski fanatizam, oni "u svojim slikarskim pokušajima" ne mogu da se udalje od estetike nacizma koja je negovala sva načela nemačkog imperijalizma preuzimajući frazeologiju umetnosti kasnog romantizma, dok je prema modernizmu bila neprijateljski nastrojena. Nacistička umetnost je u stvari neprekidno bila neka neo-umetnost, bez posebnog originalnog stvaralaštva, beskrupulozno preuzimajući, falsifikujući i radikalizujući sve ono iz istorije umetnosti i kulture što je bilo u cilju stvaranja oduševljenja kod naroda za nacistički program i politiku.

Ali iako je prva asocijacija na nacionalsocijalizam teror i brutalnost, on takođe podrazumeva ideal ili kako navodi Tomas Man nacionalsocijalizam je "nemački idealizam koji je krenuo pogrešnim putem". Nacistička umetnost svesno odbacuje realizam u ime idealizma. Na Nemce tog perioda snažno su uticali poezija i umetnost uopšte, germanska mitologija i romantizovana srednjevekovna Nemačka umetnost, ali bili su i veliki ljubitelji klasike i često su pronalazili sličnosti između klasične Grčke i moderne Nemačke. Realnost se raspadala u ovom iracionalizmu gde su emocije i instinkti nadvladali razum, gde je istorija zamenjena mitom, a budućnost prošlošću. Ovde se ponovo postavlja pitanje koliko umetnost i umetnici zaista mogu biti odgovorni za to što su ili pogrešno razumevani i površno tumačeni ili što su zbog nekih sopstvenih ideala ulazili u demonske saveze za koje možda nisu bili svesni da će naneti čovečanstvu toliko zla. U istoriji umetnosti pogotovo je kontroverzno pitanje "nevinosti avangardne umetnosti" jer dobro je poznat savez italijanskih futurista sa fašistima, ruske avangarde sa komunističkom partijom i sumnjiva veza nemačkih ekspresionista sa nacistima. Takođe se i za većinu onih velikih imena koja su radila u periodu Vajmarske Republike poput profesora Bauhausa (Gropijusa, Kandinskog, Mis van der Roa) smatra da su ponekad flertovali sa nacistima. Isti znaci pitanja stoje i za pesnike, filozofe, filmske stvaraoce, ali takođe i za naučnike i sve istaknute intelektualce tog perioda.

Međutim, kako smatra Suzan Zontag, ideali koji su bili deo nacističke estetike "danas se pojavljuju pod drugim barjacima: ideal života kao umetnosti, kult lepote, fašizam hrabrosti, razotuđenje putem ekstatičkog zajedništva, odbacivanje intelekta". Smatra se da je nacizam najavio neke vidove masovne kulture savremenog kapitalizma. Amerika postaje novi centar mondijalističkog kolonijalizma, hitlerovska Nemačka kao prva tehnička država na svetu inicira brz i agresivan razvoj savremene tehnologije, pop kulturom, holivudskim filmovima i propagandnim spotovima vladaju nacistički imperativi – svi su  mladi, lepi, zdravi, snažni superheroji i samo tako poželjni deo društva. Globalizacija i multikulturalizam postaju nova idealna ideologija savremenog totalitarizma – individualnost više nije vrednost, svi moramo nalikovati jedno drugom u standardizovanoj ambalaži proizvodno/konzumerske "industrije dokolice".

Današnja liberalna društva rehabilituju pojedine proskribovane ličnosti smatrajući njihove "zločine" iz prošlosti irelevantnim u savremenom kontekstu. U tom smislu intrigantan je i slučaj kontroverzne Leni Rifenštal, Hitlerove prijateljice i glavne filmske stvarateljke "denacifikovane" nakon Drugog svetskog rata, povodom koje se u literaturi postavlja pitanje "odgovornosti i prava umetnika na (pogrešan) izbor"! Da li ovde možemo parafrazirati Hegelovu izreku "filozofija ili etika" na način "umetnost ili etika"? Ili umetnost uvek mora biti i jeste etika. Ili je i to samo jedna od idealizovanih i ideologizovanih predstava umetnosti i umetnika?!



Sunčica Lambić - Fenjčev





Literatura: Kler Ž, Odgovornost umetnika, Alef, Gradac, 2006; Zontag S, "Fascinating Fascism", 1975; Gej P,Vajmarska kultura, Geopoetika, Beograd 1998; Palmije Ž – M, Ekspresionizam kao pobuna, Matica Srpska, Novi Sad 1995; Mitrović A, Angažovano i lepo, Narodna knjiga, Beograd 1983; Čupić S, Leni Rifenštal, Remont Art Magazin br.9, Beograd 2003.