Pretraga

Na izložbi su predstavljena sva dela Ljubice Cuce Sokić koja se nalaze u Umetničkoj zbirci SANU, ukupno 31. Većinu slika je akademik Sokić poklonila SANU, manji broj je otkupljen. Tri autoportreta, koji su takođe sastavni deo ove izložbe, pozajmljeni su od naslednika, porodice Gatalović, kao i nekoliko slikarkinih ličnih stvari.Autorstvo za koncepciju i postavku izložbe potpisuju Jelena Mežinski Milovanović i Rada Maljković.

Ljubica – Cuca Sokić i Umetnička zbirka Srpske akademije nauka i umetnosti





    Posle Katarine Ivanović, počasnog člana Srpskog učenog društva (od 1876), i Zore Petrović, dopisnog člana SANU (od 1961), Ljubica Sokić je treća žena slikar-akademik, a prva likovna umetnica izabrana za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (1978. godine / za dopisnog člana izabrana je 1968). Treća, i poslednja slikarka koja je u članstvo SANU ušla u 20. veku bila je Mileva – Mica Todorović (član van radnog sastava od 1978). Tek će u 21. veku Akademija primiti još jednu slikarku – Milicu Stevanović (dopisni član od 2009).

    Odmah po prijemu u Akademiju Ljubica Sokić se neposredno angažovala u radu Odeljenja likovne i muzičke umetnosti i novoosnovane Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti, i to kao inicijator konačnog formiranja Umetničke zbirke Srpske akademije nauka i umetnosti.

    Iako je još krajem 19. veka Akademija planirala izgradnju „Akademijinog doma“ na zemljištu koje je knez Mihailo poklonio za „prosvetne ciljeve“ u Knez Mihailovoj 35, predviđajući da se u okviru nove zgrade projektuje i izložbena galerija za muzejsku umetničku zbirku, pošto je svoju zgradu u celini, kao prostor namenjen isključivo radu Akademije, dobila tek posle Drugog svetskog rata, osmišljavanju prostora za organizovanje Akademijinih izložbi i za čuvanje i izlaganje dela iz Akademijine umetničke kolekcije moglo se pristupi tek posle adaptacije i renoviranja zgrade (1949–1952). U vlasništvu Akademije do tada su već postojala brojna umetnička dela koja je institucija dobijala kao poklone, ona su ulazila u njen posed i u okviru zadužbina i fondova, a poručivani su i reprezentativni portreti vladara, predsednika Akademije i njenih istaknutih članova. Malobrojni radovi su čak kupovani iz namenskih fondova kao podrška mladim autorima.

    Kada su, na inicijativu Odeljenja likovne i muzičke umetnosti, 1966. godine ispražnjeni trgovački lokali u prizemlju zgrade SANU, pristupilo se adaptaciji „likovne galerije“. Krajem 1967. imenovan je Umetnički savet Galerije Akademije, sa Nedeljkom Gvozdenovićem na čelu i sekretarom dr Stanislavom Živkovićem, prvim izabranim upravnikom Galerije. Prva izložba u novoosnovanoj Galeriji SANU, pod nazivom Srpski umetnici XIX veka – akademici, otvorena je u proleće 1968, čime je ozvaničeno osnivanje Galerije SANU.

    Važnu ulogu u konačnom osnivanju Umetničke zbirke SANU imala je, tada kao novoprimljeni dopisni član SANU, Ljubica Sokić. Na njenu inicijativu, na skupu Odeljenja likovne i muzičke umetnosti 1969. godine, odlučeno je da zaposleni u Galeriji popišu umetnička dela u vlasništvu SANU prema muzeološkim principima. Tako je definitivno oformljena Akademijina Umetnička zbirka.

    Sredinom osme decenije (1974) Ljubica Sokić je izabrana i za člana Saveta Galerije SANU.

***

    Tokom sedamdesetih godina 20. veka ustaljuje se redovni otkup radova akademika pod nadzorom Komisije za otkup dela likovne umetnosti članova Akademije za novoformiranu Zbirku. Ipak, najveći broj radova u Umetničku zbirku Srpske akademije nauka i umetnosti tokom osme i devete decenije 20. veka pristiže kroz poklone i legate.

    U Akademijinu kolekciju, osim brojnih pojedinačnih poklona akademika, kao veća celina radova, prvo je ušao legat Ivana Radovića (oko dve hiljade radova na papiru koje je 1975. darovala njegova udovica Olga Radović). Krajem osme decenije, na inicijativu akademika Ivana Tabakovića, odabrano je nekoliko njegovih radova namenjenih formiranju Fonda „Ivan Tabaković“. Sledio je poklon predsednika Saveta Galerije SANU i urednika Galerijinih kataloga, Nedeljka Gvozdenovića (158 dela poklonjenih 1982–1983) – što je bio prvi poklon koji je sam umetnik osmislio kao celinu i poklonio Akademiji.

    Odmah zatim, 1982. godine, dvadeset svojih dela Umetničkoj zbirci je poklonila i Ljubica Sokić. Kasnije je prispeo poklon Aleksandra Deroka (122 dela poklonjena 1984), a u 21. veku Zbirka je obogaćena donacijom Olge Jevrić (147 skulptura poklonjenih 2007).

    Ljubica Sokić je dala svoj prilog neposrednom formiranju i uvećanju Zbirke odabravši vreme odmah posle proširenja Galerije SANU (1979–1982), kada je, osim adaptacije i uvećanja prvobitnog izložbenog prostora, realizovana i izgradnja depoa za smeštaj umetničkih dela Akademijine Zbirke, kao i radnog prostora za njihovo opremanje. Tada su znatno poboljšani uslovi za prijem umetničkih dela i adekvatno čuvanje Zbirke po muzeološkim standardima, a poklon Ljubice Sokić je svečano obeležio ovaj napredak u radu Akademijine Galerije.

    Kao poklon SANU Ljubica Sokić je, ovom prilikom, uz bogatu dokumentaciju o svom životu i radu, odabrala 11 ulja i 9, odnosno 10 tempera (ukupno 20 dela, od kojih je jedna tempera rađena obostrano).

    Dela Ljubice Sokić u Umetničku zbirku SANU ulazila su i pre 1982. godine – u nekoliko navrata, na više načina. Prvo su sa izložbe radova na papiru likovnih umetnika akademika, održanoj u Galeriji SANU 1975. godine, otkupljene tri tempere – Kompozicija. Konj za ljuljanje, Enterijer sa stolicom i Mrtva priroda sa bocom i peharom. Sa retrospektive u Paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ 1977–1978. Akademija je otkupila Enterijer sa figurom koja šije, Zeleni enterijer sa lautom, Mrtvu prirodu sa bocom i peharom, Mrtvu prirodu sa kafetijerom i bocama i Mrtvu prirodu (iz 1975), a na poklon sa ove izložbe, kao otkup Republičke zajednice kulture, Zbirka je dobila Bulevar Monparnas II. U Vlasništvu SANU je i Pogled na Sremske Karlovce, rad Sokićeve iz 1948.

    Svoj poklon iz 1982. godine Ljubica Sokić je 1984. dopunila nedatovanom Mrtvom prirodom. Kompoziciju u plavo-sivom (iz 1975), umetnica je zaveštala Akademijinoj Zbirci 2007. godine (pripalo Zbirci 2010, posle smrti autorke 2009).

***

    Umetnička zbirka čuva dva ulja Ljubice Sokić iz 1939. godine – s kraja njenog pariskog perioda (Enterijer sa figurom koja šije i Bulevar Monparnas II), kao i jednu iz niza veduta Sremskih Karlovaca nastalu 1948, kada je slikarka provela leto inspirišući se ovim gradom. Najveći broj njenih radova, tempera  i ulja, uglavnom apstraktnih, geometrizovanih kompozicija, mrtvih priroda, enterijera i terasa iz Umetničke zbirke SANU nastao je tokom sedme i do sredine osme decenije 20. veka. Drugoj polovini sedamdesetih godina pripadaju dva ženska portreta (iz 1977. i 1979) i jedan Predeo iz 1979. godine. Dela nastajala od 1962. do 1979. pripadaju fazi aktivnog i plodnog rada Sokićeve u novom ateljeu u zgradi Kolarčevog univerziteta, gde je umetnica stvarala od 1960. godine.

***

    Radove darivane obnovljenoj Galeriji SANU Ljubica Sokić je namenila izlaganju u okviru samostalne postavke i na izložbama radova akademika. Ovaj prvi poklon od dvadesetak radova Ljubice Sokić izlagan je i publikovan odmah pošto je stigao u Umetničku zbirku SANU – kao prva izložba u drugoj godini delovanja proširene Galerije SANU (Poklon akademika Ljubice – Cuce Sokić Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, januar – mart 1983), upravo kao prva ekspozicija tog tipa u Galeriji. Izložbu je pratio i katalog u redovnoj seriji Galerija SANU, u kome su u crno-beloj tehnici reprodukovana sva dela, uz uvodni tekst tadašnjeg upravnika Galerije SANU – Stanislava Živkovića, kratku biografiju i literaturu o opusu umetnice i osnovne kataloške podatke.

    U Galeriji SANU organizovano je više izložbi akademika Ljubice Sokić – tokom aprila, maja i juna 1995. godine trajala je njena retrospektiva (autor Irina Subotić), a izložba njenih pastela predstavljena je od avgusta do kraja oktobra 2012. godine (autori Irina Subotić, Nevena Martinović).

    U gotovo svim predstavljanjima Umetničke zbirke SANU od 1982. do 2014. bili su prisutni i pojedini radovi Cuce Sokić.

    Ovom prilikom u Akademijinoj Galeriji prvi put predstavljamo sve radove akademika Ljubice Sokić iz fonda Umetničke zbirke SANU. Ove radove, ali u sklopu druge celine, već je videla publika Gradske galerije Užice 2008. godine.



Jelena Mežinski Milovanović



LjUBICA – CUCA SOKIĆ 

Tihim odlaskom Ljubice – Cuce Sokić u januaru 2009. godine Srbija je izgubila i poslednjeg predstavnika jedne značajne umetničke generacije. Stvaralaštvom je obeležila srpsko slikarstvo dvadesetog i u njemu bila prisutna i u dvadeset prvom veku. Rođena je 9. decembra 1914. godine u Bitolju, u jeku rata, čiju stogodišnjicu Srbija obeležava ovih dana. U Parizu i Hagu izlagala je sa jugoslovenskim umetnicima 1937. i 1939, a od februara 1939, kada se beogradskoj publici predstavila izložbom u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“, neprekidno je bila prisutna u umetničkom životu u domovini i budila pažnju stručne javnosti i publike. Za prvo izlagnje pred beogradskom publikom bila je spremna nakon trogodišnjeg boravka u Parizu, koji joj je omogućio da definiše lični umetnički senzibilitet i odredi sopstveno mesto među savremenicima. Početne korake umetničkog oblikovanja učinila je zahvaljujući profesorima: pre svih Zori Petrović, koja ju je usmerila na put slikarstva, a potom Beti Vukanović, Ljubi Ivanoviću, Vasi Pomorišcu tokom studija na Nastavničkom odseku beogradske Umetničke škole (1930–1934) i Ivanu Radoviću tokom usavršavanja na Akademskom tečaju (1934–1936). Mada je njeno stvaralaštvo suštinski distancirano od stvaralaštva njenih učitelja, činjenica je da ono čini kontinuitet i nadovezuje se kao četvrta karika na tri generacije koje su obeležile likovni milje u Srbiji u dvadesetom veku. Suvereno gospodarenje svetlošću i senkom može se pripisati nasleđu od Bete Vukanović, siguran crtež i sklonost ka intimizmu legatu Ljube Ivanovića, poseban senzibilitet kada je u pitanju kolorit vezuje je za Ivana Radovića, dok joj je Vasa Pomorišac mogao usaditi sklonost ka minimalizmu i racionalizmu. Te osobine objedinjene su tokom stvaralačkog sazrevanja Ljubice – Cuce Sokić, kao i one koje je upila od mnogih velikana Pariske škole, ili italijanskog slikara Đorđa Morandija. Kao umetnik je živela sa svojom generacijom, kroz grupu „Desetorica“, posebno bliska sa Bogdanom Šuputom. Sa protokom vremena na različite načine je artikulisala stečene utiske, nikad ne gubeći iz vida neposredan odnos prema prirodi, koji je odvodi ka „izboru, redukciji sažimanju ili negaciji čistog prirodnog oblika, zavisno od ideje ili osećanja slikara“. Njeno slikarstvo koje je 1939. okarakterisano kao „dah pariskog slikarstva“, nastaviće da se razvija ka potpunom oslobađanju umetničke individualnosti i svojevrsne intimističke poetike. Verna suženom rasponu motiva, liku i figuri u enterijeru, mrtvoj prirodi i predelu, slikarka će do početka šeste decenije iskazivati svoje dileme kroz povremene i sve ređe iskorake u opisno, težeći stilizaciji, asocijativnom i, konačno, apstraktnom interpretiranju tematskog sloja. Ona sama svoje umetničko sazrevanje nije smatrala lakim i jednostavnim procesom: za nju je „borba sa slikama“ bila mučna i dugotrajna. Tek sredinom šeste decenije dvadesetog veka počinje da biva zadovoljna postignutim. U sedmoj deceniji gotovo se sasvim udaljava od predmeta, artikulišući taj proces sažimanja u pastelima u većoj meri nego u slikama. Od1951/52. godine, kada izlaže sa Dušanom Ristićem u Beogradu i Parizu, prisutna je na mnogim značajnim grupnim izložbama, posebno Oktobarskom salonu Beograda i trijenalnim beogradskim izložbama. Otad gotovo da nije bilo godine kada nije izlagala u gotovo svim značajnim umetničkim centrima u Jugoslaviji, a posebno često u Beogradu. Iz tog znatnog broja izložbi izdvaja se nekoliko umetničkih nastupa izuzetno značajnih za recepciju stvaralaštv Ljubice – Cuce Sokić. To je, pre svega, izložba u Salonu Moderne galerije 1964. godine, kada je kritika prvi put zapazila njene pastele i izdvojila ih kao specifičnost u njenom radu; potom prva retrospektivna izložba u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ u Beogradu 1977/78. godine, kojom je umetnica obeležila četrdesetogodišnjicu prisustva pred publikom i deset godina od izbora za dopisnog člana SANU. U galeriji ove institucije prikazala je i celokupan opus 1995. godine, kada je izlagala i u Galeriji Cepter, u Grafičkom kolektivu, kao i u Ćupriji, Kragujevcu i Novom Sadu. Kao omiljeni slikar mnogih pasioniranih sakupljača umetnina, u Novom Sadu je 1999. godine predstavljena slikama iz privatnih kolekcija. Poslednji put se tom prilikom i lično pojavila u Novom Sadu, gde se njene slike nalaze u dva legata. Spomen-zbirci Pavla Beljanskog i Galeriji likovne umetnosti Rajka Mamuzića. Deo svoje umetničke zaostavštine poklonila je i SANU, kao i Kući legata u Beogradu. Njeno delo i dalje traje kroz neprekidno prisustvo u javosti, u postavkama u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu, Galeriji RIMA u Kragujevcu, Galeriji SANU i  Kući legata u Beogradu, Narodnom muzeju u Zrenjaninu i drugim institucijama, ali i kao inspiracija za različita nova čitanja i tumačenja. 

Jasna Jovanov