Pretraga

Ksenija Jovišević je rođena 1988. godine u Beogradu. 2012. diplomirala je  na slikarstvu Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi prof. Gordana Nikolića. Izlagala u okviru brojnih grupnih izložbi i festivala, kako u zemlji tako i u inostranstvu. Do sada ima ostvarene dve samostalne izložbe- 2011. godine "Ništa nije samo to što jeste" u Maloj galeriji Doma kulture Studentski grad,  i "Kada ako ne sada" 2013. godine u Umetničkom prostoru U10. U svom radu bavi se sobom u svetu oko sebe. Svetom kakav jeste, odnosno kakav bi želela da bude. Živi u nadi da će jednoga dana uspešno dosegnuti savršenstvo.

„Pred sam završetak svojih master studija, iz ranije punog i zasićenog, nutritivnog korišćenja boje, iz zadobijenog obilja-izobilja, Ksenija ovoga puta uzima "samo dovoljno" ili "koliko neophodno" za egzistenciju i opstanak njene nove, sada asketski orjentisane slike. Lenjirskom pravilnošću crtanja/slikanja položenih, kosih i uspravnih linija u cilju predstavljanja kućnog mobilijara - stolice, kreveta, stola, autorka degradira njihovu telesnu masu i izostavlja/isključuje predstavu podrazumevanog okoliša, ambijenta koji ih čini svrhovitim. Taj beckgraund Ksenija zamenjuje, nadomešta za nju realnijim nadleštvom - prostorno zamašnom i doslovno teškom medijapan pločom čije lice/površinu prekriva slojevima uljanog gita, koji potom, fizički naporno, šmirgla do željenih b a r š u n a s t i h  z a r a v nj e nj a. Ovakva plišano-nežna tekstura podloge preuzima na sebe aktivno učešće u inače minimalizovanoj predmetnosti slike. Ona postaje bitan značenjski činilac, nosač i pripovedač u nemoj, maksimalno sublimiranoj i pasiviziranoj scenografiji ne-dešavanja i ne-radnje. U sprezi atraktivne podloge i apolonijski-harmonizovanih  horizontala, vertikala i dijagonala prikazanih objekata, leži slikarska snaga,  umetnička priča i sklupčana poetička vizija ovih radova. "Đački projektovani" predmeti, neutralni i potpuno sebi dovoljni, uspostavljaju strogi  poredak stvari  na "čaršavski  širokoj", devičanski-beloj i toploj prostirci slike. Njihov disciplinovan i vaspitan geometrizam dopušta tek ustaljene konfrontacije: stolica naspram/pored stolice ili sto između dve stolice. Međutim, "l i n i j e  ponornice" labilne i postojane u isti mah, naizmenično  m a r k a n t n o   d e f i n i s a n e  i  m r lj a v o   z a m u ć e n e, jesu udarno oružje  novih Ksenijinih slika. Kao konac zategnute, ove vibrantne tračnice slikarski su tretirane i likovno ponegovane, te kao takve skeletu predmeta daju jednu kvalifikaciju više – snabdevaju ga plemenitom fizionomijom, a samu sliku od "table za projektovanje" transcenduju u bašlarovski "nastanjen prostor koji treba da zgusne i brani intimnost". Opredelivši se, po sopstvenoj izjavi i ličnoj lektiri (Gaston Bašlar, Hajnrih Kloc, …) za tematizovanje  psiholoških aspekata egzistencijalističke filozofije, autorka neočekivano ali tvrdo - rešeno i samouvereno, opredmećenje svojih opservacija/introspekcija realizuje u žestokoj restrikciji elemenata slike. U ličnom intelektualnom sazrevanju koje podrazumeva intenziviranje apstraktnog mišljenja i meditativnog snevanja/snatrenja, ona sopstvenu likovnost apstrahuje do bazičnih, fragilno-intimnih formi. Naklonost ka lapidarnom redukovanju oblika, karakteristika je Ksenijinog likovnog ukusa i formalnog slikarskog postupka. Nadovezujući se, kompatibilno, ovom osobinom na specifične tradicije evropskog i domaćeg umetničkog podneblja, reklo bi se da ona u svojoj slikarskoj praksi, raspoloženo, ljubopitljivo i neoptrećeno  sumira i reminiscira neoavangardne umetničke tendencije kao sto su novi minimalizam, nova apstrakcija, neostrukturalizam, ...  Ovoga puta koloristički suspregnuta, formalno uzdržana a ‘kontemplativno razbuđena’ zadala je sebi napor harmonizovanja udaljenih i suprotstavljenih principa. Potražila je rešenje u izvesnom pojavnom minimalizmu – hermetičkom i intimističkom, u osnovi subjektivnom i privatnom.  U ovakvom stilskom obrascu, "topografski promerenih i notiranih objekata", majestetično je zahvatila u njihovu animističku auru, posredno u sopstveno snevalačko iskustvo. Dobili smo tako nekoliko enigmatičnih slika filtrirane realnosti i aristokratske kontemplacije.  Mladalački elastične, ozbiljne i postojane, obezbedile su sebi neoromantičarski profilisane uživaoce: usredsređene pesnike - filozofe, prostodušne maštare kao i stroge, likovno informisane  pojedince sklone razmišljanju i sanjarenju.“   Svetlana Jovičić, istoričarka umetnosti