Pretraga

Vreme, naglašeno lični koncept, relativan je u odnosu na posmatrača koji ga meri.



Svaka individua raspolaže ličnom merom vremena u zavisnosti od sopstvenog položaja i načina kretanja, a različita stanja postojanja u sadašnjosti vodiće do različitih budućih stanja.





Međuvreme – vreme između dve pojave, dva procesa, dva događaja; "interval". Vremenski period u kome čekamo da se dogodi nešto veliko.



Sudeći po definiciji, "međuvreme" ne poseduje preteranu važnost. Označeno je kao beznačajna praznina između dve popunjenosti koje fasciniraju važnošću. Prazno. Međutim, svaki zvuk se javlja iz tišine, zamire u tišini i tokom svog životnog veka tišinom je okružen. Tišina omogućava zvuku da postoji, isto kao i prazno punom. Tišina izvana, mir iznutra. Praznina jeste suština, a vreme između dva događaja, onih manjih ili onih većih, vreme između rođenja i smrti – jeste "život". Vreme između prošlosti i budućnosti jeste  "sada". Sada, naravno, uključuje i "ovde". Koliko smo prisutni  "sada-i-ovde"? Živimo li ili samo čekamo da počnemo da živimo? U osnovi, čekanje kao  stanje uma znači da se želi budućnost a ne sadašnjost, zanemaruje se ono što se ima, čezne za onim što se nema. Čekamo li trenutno? Šta? Koga? Koliko? Svu negativnost uzrokuje nagomilavanje psihološki percipiranog vremena i poricanje sadašnjosti. Svi oblici straha izazvani su prevelikom potrebom za budućim, a manjkom prisustva, strepnjom od nečega što bi se moglo desiti. Željom da se bude negde “tamo”.





U sadašnji trenutak ulazimo tako što uviđamo da već "jesmo" u njemu; razumeti prisustvo znači biti prisutan. "Biti prisutan" znači posmatrati svoje emocije, svoje misli, ne opirati im se. Ukoreniti se unutar sebe. Spoznati sadašnji trenutaka, u medjuvremenu, omogućiti mu da "bude," i u njemu živeti.



U njemu uživati.