Pretraga

Jelena Jocić (1970) magistrirala je na Fakultetu likovnih umetnosti, odsek za grafiku u Beogradu 2000. godine u klasi prof. Biljane Vuković. Pored pedagoškog rada – najpre saradnik na katedri za grafiku na FLU i od 2003. godine predavač na Visokoj školi strukovnih studija, odeljenje za dizajn – Jelena je jedan od najprominentnijih umetnika u oblasti inovacijske grafike. Do sada se predstavila sa sedam samostalnih izložbi i projekata, kao i na velikom broju relevatnih grupnih izložbi u zemlji i i inostranstvu. Dobitnik je pet nagrada za svoj rad, a ciklus grafika pod nazivom PROSTORI #40... nastao je kao deo višegodišnjeg istraživanja u okviru doktorskog umetničkog projekta pod nazivom „Konstruktivistički simbolizam prostora – izložba grafika urbanih enterijera – PROSTORI #40...

Izložbom u Prodajnoj galeriji Beograd Jelena Jocić predstaviće svoj doktorski umetnički projekat koji se zasniva na variranju jednog dominantnog motiva – napuštenih, ispražnjenih, modernistički koncipiranih prostora industrijske namene, koje u svojim radovima kadrira, re-kadrira, a potom otiskuje fotolitografskim postupkom, sito ili digitalnom štampom. Deo ovog iskustva proizlazi iz fotografskih opservacija autora, ali i preuzimanjem montažnih postupaka koje primenjuju umetnici konstruktivizma u prvim decenijama XX veka. U ovom slučaju predmet istraživanja je unutrašnji prostor zgrade BIGZ-a, simbol nekadašnjih socijalističkih tvorevina van svoje primarne funkcije koje se transformišu i postepeno gase. Fotografisanjem detalja i delova enterijera Jocić započinje priču o prolaznosti, otuđenju i usamljenosti koju dalje razvija u postupcima usložnjavanja slojeva grafičkog lista. Istraživanje granica između ličnog i privatnog prostora, unutrašnjeg (sopstvenog bića) i spoljašnjeg sveta, suočavanje sa prošlošću i protokom vremena, neke su od tema ovog ciklusa. Arhitektonska jednoobraznost enterijera poslužila je kao motiv za repetitivnost rastera čeličnih konstrukcija čija se funkcionalna uloga u umetničkom radu transformiše u simboličku formu modernističke rešetke/mreže. Pojedinačni segmenti čine čvrstu i stabilnu organizacionu strukturu, dok metaforički ona predstavlja granicu, otklon od svega što deli umetničko delo (ili umetnika samog) od zatečenog ambijenta ili čitavog sveta izvan tog polja. Jednovremeno, ona je represivna, ograničavajuća, ali pruža trenutno utočište i makar privid sigurnosti. (...) Inverzija perspektive unutrašnjeg i spoljašnjeg najeskplicitnija je u radovima sa motivom vrata ili prolaza. Situacije u kojima su vrata delimično otvorena ili odškrinuta upućuju na ambivalentan odnos javnog i privatnog prostora, na pitanje granica između ove dve sfere, da li one uopšte postoje ili je to samo još jedna, ovog puta, individualna utopija.

Sanja Todosijević, istoričar umetnosti (iz predgovora kataloga)