Pretraga

Jasmina Cibič (rođena u Ljubljani 1979. godine) u svome delu istražuje istorije ideoloških formacija, kojima se bavi posredstvom instalacija vezanih za odreeno mesto i kontekst, performansa i filma. Prolazeći kroz razlicite strukture i sisteme, ova umetnica stvara projekte koji se cesto doimaju kao Gesamtkunstwerke (sveobuhvatne umetnicke forme) u okviru kojih ona prerađuje zatečene ready-made pojave u rasponu od jezika, arhitekture do istorijskih dogaaja. To su komponente pozorišne scene i one govore o svojim mestima porekla prožetim promenljivim efektivnim vremenom poluraspada, koja nose naboj ranijih ideologija koji se može ohladiti samo polako tokom vremena. Jasmina Cibic istražuje ta svojstva izvan njihovog uobičajenog prirodnog staništa i nezavisno od njihove fizičke stvarnosti kao medija komunikacije koji se pune (i dopunjavaju) smislom i politickom programatikom. Najnoviji projekat Jasmine Cibic, razrađen za potrebe Muzeja savremene umetnosti Vojvodine, nastavlja da sledi interesovanja umetnice vezana za to kako se politika predstavljanja odražava  u uobličavanju i razvijanju želje vezanom za političku moć. Sledeći njen prepoznatljivi metod rada, koji se sastoji u kustoskoj obradi i rekontekstualizovanju istorijskih tema koje govore o počecima meke moći u smislu u kome je danas shvatamo, ova umetnica razradila je svoje nove radove baveći se odražavajućim efektom dva specifična arhitektonska objekta koji su projektovani 1929. i 1927. To su nacionalni paviljon Kraljevine Jugoslavije na svetskoj izližbi u Barceloni, koji je projektovao srpski modernistički arhitekta Dragiša Brašovan, i kuća za Žozefinu Beker, delo Adolfa Losa, koja je ostala nerealizovana. Obe ove arhitekture bile su zamišljene u vreme kada je nalaženje novog vizuelnog izraza za budućnost bilo od središnjeg značaja za političku raspravu u Evropi. Te dve zgrade odražavaju identični spoljašnji omotac, fasadu od horizontalnih crno-belih pruga koja okružuje njihove

celokupne eksterijere. Pored njihovog estetskog režima, zajednička im je i funkcija izmeštanja želje: trebalo je da obe te zgrade predstavljaju specifične objekte geopolitičke egzotike na radost posmatrača. Obe su predstavljale mitotvoračka sredstva od izuzetnog značaja, cija je svrha bila da afirmišu drugost predmeta i artefakta koji su u njima bili smešteni, a da istovremeno obezbede da se prolongira postojanje želje za njima. U slučaju Jugoslovenskog paviljona, to su bili simboli koji su predstavljali nacionalnu državu na svetskoj izložbi, a u slučaju kuće za Žozefinu Beker – jedno egzotično žensko telo. Obe ove zgrade predstavljaju proizvode arhitektonskog sanjarenja u kome su arhitekti zamislili niz prostora gde su izloženi predmeti bili postavljeni radi zabavljanja publike. Obe su pripadale istom kulturnom krajoliku evropskog modernizma, i njihove nevidljive ruševine nalaze se u središtu novog projekta Cibicove u MSUV. Tokom više od godinu dana, umetnica je prikupljala arhivske tragove Jugoslovenskog paviljona, koji je navodno dobio Gran pri, pa ga je potom izgubio zbog političkih intriga, a dobio ga je Mis van der Roe za svoj projekat Nemačkog paviljona. Uprkos svojoj relevantnosti u međunarodnim želje: trebalo je da obe te zgrade predstavljaju specifične objekte geopolitičke egzotike na radost posmatraca. Obe su predstavljale mitotvoracka sredstva od izuzetnog znacaja, cija je svrha bila da afirmišu drugost predmeta i artefakta koji su u njima bili smešteni, a da istovremeno obezbede da se prolongira postojanje želje za njima. U slucaju Jugoslovenskog paviljona, to su bili simboli koji su predstavljali nacionalnu državu na svetskoj izložbi, a u slucaju kuce za Žozefinu Beker – jedno egzoticno žensko telo. Obe ove zgrade predstavljaju proizvode arhitektonskog sanjarenja u kome su arhitekti zamislili niz prostora gde su izloženi predmeti bili postavljeni radi zabavljanja publike. Obe su pripadale istom kulturnom krajoliku evropskog modernizma, i njihove nevidljive ruševine nalaze se u središtu novog projekta Cibicove u MSUV. Tokom više od godinu dana, umetnica je prikupljala arhivske tragove Jugoslovenskog paviljona, koji je navodno dobio Gran pri, pa ga je potom izgubio zbog politickih intriga, a dobio ga je Mis van der Roe za svoj projekat Nemackog paviljona. Uprkos svojoj relevantnosti u meunarodnim razmerama, Jugoslovenski paviljon pao je u zaborav, tako da je o njemu ostalo samo nekoliko dokumentarnih tragova. Cibicova je rekonstruisala maketu paviljona u srazmeri 1:7, oslanjajuci se na pronaene fotografije prikupljene iz licnih i muzejskih arhiva. Ova maketa je protagonista novog filma ove umetnice, koji se nalazi u središtu njene izložbe u MSUV. Ovo jednokanalno delo prikazuje kako maketu paviljona stalno konstruišu i dekonstruišu dve plesacice. Snimljena na pozornici jednog nacionalnog teatra, njihova igra konstruisanja i dekonstruisanja pracena je nasnimljenom pricom u dokumentaristickom stilu u kojoj se Jugoslovenski paviljion i kuca za Žozefinu Beker spajaju u jedinstven arhitektonski objekat. Posredstvom ovog cina sudara dva jasno odeljena vida arhitekture, Cibicova sprovodi formalnu/konceptualnu inverziju koja, u kontekstu njene stvorene arhitektonske konfiguracije, naglašava odnos izmeu privatnog zadovoljstva (Los) i zadovoljstva (politicke) vlasti putem predstavljanja nacionalne države. U okviru instalacije Zidati želju, Cibicova demonstrira njihovu zajedničku središnju strategiju u neposrednom obraćanju posmatraču prilikom posmatranja i stvaranja prostora zadovoljstva – bilo putem autoritarnosti državne arhitekture ili putem proizvodnje seksualizovanog prostora. Instalacija u MSUV sastojaće se od projekcije filma u okviru specifične instalacione postavke koja se sastoji od kinematografskog prostora i njegove opreme.

Projekat Jasmine Cibic Zidati želju predlaže muzeju ne samo da prihvati jedan arhitektonski model već i da on sam postane jedan takav model – model cija funkcija naglašava i dovodi u pitanje funkciju samog muzeja: prikazivanje i uokviravanje predmeta želje.