Pretraga

Slike koje slikam, uspešno se ne uklapaju u naše svakodnevne uslove života. Nisu namenjene da budu sentimentalno znaćajne za arhitekturni prostor stana.

Svetski art-prostori su odavno prezasićeni prisustvom upravo slika, što me podseća na onu prezasićenost tela antibioticima koji više ne deluju lekovito.

Upravo u tom trenutku izobilja ja nalazim da slika ne predstavlja klasičan oblik likovne umetnosti. Ja njeno značenje i mesto shvatam onako, kako ga je shvatao Dejvid Hokni.

Danas se pitam nije li jedan od osnovnih zadataka savremenog slikarstva da bude konkurentno sa ”know-how“ tehnologijama? Da li savremeni intelekt ima potrebu da opšti sa anahronim oblicima stvarnosti?

Danas slikarstvo teško da bi moglo da izazove konflikt kao što to čine sredstva masovne komunikacije koja su poslednjih godina usmerila tok istorije u korenito različitom pravcu. Danas je svet do te mere materijalizovan, da su se čak i njegovi virtuelni prostori pretvorili u stomačnu kiselinu.

Zato je za mene svaki paradoks dobrodošao.

Shvatam da protivurečnosti nisu izvor progresa i razvoja, kao i da su stvari i pojave konstantne i nezavisne jedne od drugih kako bi u takvom trenutku mogli da stupe u akciju instinkt, intuicija i razum.

Metafiziku ne smatram udobnom ljušturom za moje lične komplekse.

Ona nije opravdanje za duševne patnje. Metafiziku shvatam kao neprocenjeno pomočno sredstvo za odražavanje savremene realnosti (ne poistovećuj sa ogledalom).

Pošto nema promena, onda sve što je preostalo iz prošlosti, sve što je odrečeno i odricano, pretvara se u pogonsku silu, ali samo uz uslov da prođe kroz moja čula, spoznaje i mogućnosti.



SVOJEVOLJE I PROIZVOLJNOSTI

Proizvoljnost istorijskih vremena i estetska forma izražavanja Za mene ništa nije tako lepo, dok ga ne naslikam tako lepo.

Važna tačka gledišta u mojim radovima su zaključci da „SVE TEČE I NIŠTA SE NE MENJA“ i da se „KOSMOS RAZVIJA, RASTE U SVA TRI PRAVCA ISTOVREMENO“ – po Ajnštajnu, čak i ako nije tako.

Uporedo sa ovim tvrdnjama izniče i jedno veoma važno pitanje „DA LI ĆU DANAS PREŽIVETI FIZIČKI?“ Uslovi fizičkog preživljavanja nas teraju da na umetnost gledamo kao na robu. To je izvan mojih shvatanja umetnosti i moji radovi u tom trenutku, normalno, dobijaju sasvim ambivalentna svojstva.

Ne vodim se nacionalnim vrednostima, jer ne želim da se pretvorim u nešto poput turističke atrakcije. Iz toga proističe da ne držim da se po svaku cenu dopadnem bilo kom predstavniku ljubitelja umetnosti u svetu.

Smatram da ništa manja umetnost nije i to da izabereš nekoga za svog gledaoca. Ako već imamo ličnog lekara, ne vidim ništa loše u tome da imaš pravo na svog ličnog gledaoca.

Ali gledalac ni u kom slučaju ne zavisi od mog izbora. Gledalac prihvata ili odbacuje, shvata ili ne, posmatra ili ne i u takvom njegovom stanju ja pravim svoj izbor. Za mene je to performans bez mog direktnog ucešća. Bez kapi stida određujem taj svoj akt kao čisto bekstvo.

Ne uzbuđuje me spoljašnji efektan izgled jednog rada. To što izgleda da je napravljen po svim pravilima tehnologije iz prošlosti je samo jedan privid i ima funkciju lifta. Moj izbor je da sadržaj u mojim radovima poprima oblik književnog pripovedanja (tačnije karakternu formu scenarija).

Lišavam se prisustva glavnog junaka kako bih mogao da sadržaj opteretim neljudskim funkcijama, prema tome i da zabranim pristup bilo kakvim moralnim vrednostima.

U sižeima mojih slika svako ima pravo na iskaz, i feministi, i fašisti i drugi, ne vređajuci nacionalno dostojanstvo naroda.

Ništa ozbiljno i sve apriori. Onako, kako možeš biti solipstist, isto tako možeš biti i konformista, epigon i novator.

Projekt „Šta je prvo i šta je drugo?“ se sastoji iz dva dela koji predstavljaju moj rad sa tekstom i slikom čime eksperimentišem u objedinjenoj formi po prvi put. Slika iscrpno deluje samo na svom polju, a tekst doizgrađuje ono što ne može biti naslikano. Sliku, predstavljenu u toj kombinaciji, ja nazivam dualistički objekt – slikarstvo.

Ja računam na iznenađenje i nepripremljenog gledaoca. Zbunjivanje je moje omiljeno delovanje, jer smatram da čoveka samo u takvom stanju mobiliše svoje telesne kvalitete.

I na kraju, smatram nesvrsishodnim da bukvalno opisujem sižee svojih radova, jer je moje delovanje čisto podsvesno i nastavak je velike igre iz mog detinjstva.

Dovde ništa ozbiljno i poštuj svoje roditelje!

Zato što je svetska industrijalizacija došla do svog kraja, a „romantično“ više nije bunt i vrlina.

Kloniranje gena u ime umetnosti, takođe, neće niti to.