Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Intimnost

Od 12. oktobra, do 8. novembra, 2011. godine u Galeriji likovne umetnosti poklon zbirka Rajka Mamuzića, održava se izložba pod nazivom, "Intimnost". Autor i kustos: Nebojša Milenković.

 


INTIMNOST


Budućnost nije samo ono što će doći,

mnogo šta će se jednostavo ponoviti...

Branko Miljković




Uvek sam želeo da osetim dodir...

Milan Mladenović — EKV




Lulu je spavala gola, jer je volela trljati se nežno o plahte... reči su kojima Žan Pol Sartr započinje pripovetku Intimnost, štampanu u knjizi Zid (Paris, 1939). U našem slučaju key word bi, možda, mogao biti dodir. Dodir kao način/sredstvo ostvarivanja/iniciranja intimnosti sa pretpostavljenim Drugim, ali i sa samim sobom. Dodir kojim se prevazilaze granice između spoljnih i unutrašnjih svetova, kojim zakoračujemo na klizav teren emotivnih (među)prostora unutar kojih sve postaje moguće. Ipak — bez obzira što sve ovo uglavnom znamo, pitanje je zašto naša ruka ponekad tako dugo putuje do (ruke/tela) Drugog? Da li strah od intimnosti i opšte otuđenje postaju određujuće karakteristike sveta u kom živimo: ljubavnici su otuđeni jedni od drugih, roditelji su otuđeni od dece, čovek je otuđen od prirode, gradovi su otuđeni od svojih stanovnika, radnici su otuđeni od (rezultata) svog rada,... Istovremeno, kod dobrog dela populacije, komunikacija putem društvenih mreža zamenila je realnu komunikaciju i bliskost. Istražujući relacione odnose između emocija i modernog kapitalizma, Eva Illouz piše o tome kako su "u našem vremenu i emotivni odnosi sve podređeniji logici robe i trgovinskih odnosa"1. Kao dominantan model emotivne razmene današnjice i ona identifikuje emocije koje se "primaju" i "šalju" posredstvom interneta2 — sa jedne strane stoje beskrajne mogućnosti uspostavljanja socijalnih odnosa dok se, sa druge, suočavamo s emotivnom i fizičkom ispraznošću.



S obzirom da većina društvenih relacija na ovaj ili onaj način zavisi upravo od emocionalnih odnosa (ili pak nedostatka istih), ukoliko umetnost posmatramo kao šifrovani kôd naše civilizacije tada uočavamo ne mali broj teorija po kojima je emotivni sunovrat današnjice počeo upravo u trenutku kad su međuljudski odnosi počeli da se posmatraju odvojeno od ekonomskih odnosa, kad je umetnosti osporena njena potreba da intimizuje svet, kad je prikazivanje emocija bilo prepoznato kao pokazivanje slabosti? U pokušaju lociranja početka ovog procesa od koristi može da bude i Vorholova konstatcija o tome kako su, negde već s početka šezdesetih, ljudi počeli da zaboravljaju šta bi emocije trebalo da budu – bez nade da će se ikada setiti.




Na kraju, da li "problem" o kom je reč u umetnosti uopšte postoji pošto je artikulisanje univerzalnog intimnog kôda čovečanstva problem kojom se ona kontinuirano bavi još od vremena crteža iz pećine Lasko? Pretpostavljeni sukob modernosti i emotivnosti, srećom, ipak ne postoji. Naprotiv — umetnost je osvestila, konceptualizovala, kontekstualizovala i učinila vidljivim svu složenost i mnogostrukost intimnosti danas. Upravo umetnosti učinile su mogućom koegzistenciju oprečnih, naizgled nepomirivih emotivnosti — isprepletenih u meri koja je veća no što uopšte možemo i da pretpostavimo. Umetnost današnjice naučila nas je, između ostalog, i to da čiste emocije, emocije koje bi bile lišene doze vlastite kontroverznosti i kontradiktornosti jednostavno više nisu moguće. Poput ogledala koje odražava i ono što na prvi pogled (spolja) nije jasno vidljivo, umetnost je uvek (i) susretanje sa (skrivenim) sobom. Otuda, pored one nežne, ljubavničke, na koju se prvo pomisli — danas istovremeno možemo da govorimo i o socijalnoj, apersonalnoj, hladnoj i(li) brutalnoj intimnosti...




Naučne discipline poput evolucione psihologije i socijalne (kulturne) antropologije u dobrom delu zasnovane su na izučavanju razvoja čovekove intimnosti. Po Ellen Dissanayake, umetnost i intimnost zapravo imaju identično evolucijsko poreklo koje se nalazi u onome što uobičajeno nazivamo ljubavlju: počevši već od trenutka rođenja čovek se evolucijski (intuitivno) usmerava ka pronalaženju mehanizama za postizanje i obezbeđivanje skladnih odnosa sa drugima3, i to je proces koji traje sve do smrti. U emocionalnoj razmeni izvorište je većine čovekovih rituala, samim tim i umetnosti. Razvojni ciklusi te evolucije obeleženi su osećanjima: privrženosti, ljubavi, brutalnosti, strasti, egzaltiranosti, bola, čežnje, gubitka, usamljenosti... Do sličnih saznanja stiže i Laura Lewis radom na identifikovanju vrsta i nivoa intimnosti. Po njoj, to su: 1. Fizička 2. Estetska 3. Rekreaciona 4. Intelektualna 5. Duhovna 6. Emocionalna, 6. Seksualna i 7. Bezuslovna intimnost4. Tako je i tema intimnosti čitana u ovom ključu zapravo tek kamičak u šarenom mozaiku složenog procesa formiranja kulturnih uverenja — koja proističu upravo iz procesa uspostavljanja i razvijanja emotivne kulture jednog društva. Umesto ideje globalnog sveta oduvek me više zanimala ideja umetnika kao idealnog globalnog građanina5.




Koncipirana na osnovu izbora radova iz kolekcije Poklon zbirke Rajka Mamuzića, koji čine njenu okosnicu, uz dva rada pridodata iz kolekcije Muzeja savremene umetnosti Vojvodine te nekolicinom autora sa tekućom produkcijom — izložba Intimnost stoga nije lišena pretenzija da kod posmatrača podstakne osećanja: zadovoljstva, ushićenosti, neprijatnosti, bliskosti, uznemirenosti, melanholičnosti, empatičnosti, čulnosti/putenosti, nostalgičnosti,… Tako bi i pretpostavljeni emotivni količnik izložbe kao (socijalnog) ambijenta, trebao biti srazmeran prisutnosti one situacije koju Francesco Bonami opisuje kao situaciju u kojoj "posmatramo sami sebe kako posmatramo" i "osećamo same sebe kako osećamo".6 Emotivna istorija čoveka sačinjena je od malih, intimnih priča. Ako je desakralizujemo i lišimo pretenzija da daje odgovore na tzv. krupna, istorijska pitanja — shvatićemo da umetnost jeste univerzalna ljudska aktivnost, u podjednakoj meri u kojoj su to, recimo, uzimanje hrane, spavanje, vođenje ljubavi, čitanje, disanje i tsl. Zen majstor bi savetovao: Usredsredite se na vlastitu intimnost, ne mislite ni o čemu drugom osim o dodiru — unutrašnjem i spoljašnjem. Unutra — spolja, unutra — spolja... Jedan, dva, tri, četiri, pet...

Jedan, dva, tri, četiri, pet... Posmatrajte



1 Eva Illouz, "The Rise of Homo Sentimentalis", in: "Cold Intimacies: The Making of Emotional Capitalism", Polity press, Cambridge, 2007.

2 Hrvatsku umetnicu Vlastu Delimar, recimo, zaokuplja ideja o izumu koji bi omogućio da se na daljinu može slati/osećati dodir.

3 Ellen Dissanayake, "Art and Intimacy: How the Arts Began", University of Washington Press, Seattle, 2000.

4 Laura Dawn Lewis, "The Eight Levels of Intimacy", Kindle eBook, Oct. 30, 2010

5 Kao princip identiteta, globalno građanstvo govori da je svako od nas isprepleteno povezan sa svakim drugim, i da imamo zajedničku odgovornost za dobrobit i sreću svih nas. Videti: Dan Cameron, "Poetic justice", The 8th International Istanbul Biennial, Istambul, 2003; srpski prevod u: Anomalija – Časopis za kritiku, istoriju i teoriju umetnosti, br.01, Muzej savremene likovne umetnosti, Novi Sad, 2005, str.153—166.

6 Francesco Bonami, "Dreams and Conflicts — The dictatorship of the viewer", 50th International Art Exhibition, La Biennale di Venezia, Venice, 2003.



Nebojša Milenković (1971, Niš) diplomirao 2000. na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu. Radio kao kustos-urednik Galerije Kulturnog centra Laza Kostić u Somboru (2001). Od 2002. zaposlen u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu. Muzejsko (stručno) zvanje viši kustos stekao 2010. Autor je više problemskih i monografskih izložbi. Objavio umetničke monografije: Ich bin Künstler Slavko Matković, MSLU, Novi Sad, 2005; Szombathy art, MSLU, Novi Sad, 2005; Zvezda i njena senka – Ikonografske predstave zvezde petokrake u umetnosti socijalističkog i postsocijalističkog društva (Ideologije, utopije simulakrumi slobode 1945-2005), MSLU, Novi Sad, 2006; Vladimir Kopicl. Ništa još nije ovde ali neki oblik već može da mu odgovara..., MSUV, Novi Sad, 2007. i Vujica Rešin Tucić: Tradicija avangarde, MSUV, Novi Sad, 2011. Dobitnik je Nagrade Društva istoričara umetnosti Srbije za najbolju autorsku izložbu u SCG za 2006. za izložbeni projekat Szombathy art. Autor je šest knjiga tzv. lepe literature (uglavnom poezije), bavi se istorijom i teorijom umetnosti, književnošću, novinarstvom i društvenim aktivizmom. Uređivao Časopis za kritiku, istoriju i teoriju umetnosti Anomalija. Član je Međunarodnog udruženja likovnih kritičara AICA. Od 2009. predsednik je Tribine — Instituta za normalnost i kulturu promene. Živi u Novom Sadu.

Datum objavljivanja: 11.10.2011.