Pretraga

Kako prikazati stanja vode, "oblike od vode", ─ njene forme, boje, mirise, méne, njeno vizuelno pamćenje, njenu (po)etiku, ..., pitanja su na koja Gordana Kaljalović, u svom najnovijem ciklusu radova pod nazivom Hidroglifi, kroz svoje iskustvo i višegodišnji taktilni interes za prirodu, pokušava da odgovori.



Povedemo li se za etimologijom samog pojma, Hidroglifi bi mogli biti: vodeni znaci, trenutni zapisi po vodi/vodom. Može se zaključiti da su hidroglifi po samoj svojoj prirodi privremenog karaktera, jer energija vode je enormna, a njene transformacije u prirodi su neprekidne. Isto tako, moćna simbolika vode kao pretvaranja, promene, pročišćenja i deljenja prožima naše živote. Voda nam je važna za uspostavljanje energetskog balansa, ona predstavlja snažni provodnik/posrednik fizičke, emocionalne, mentalne i duhovne energije. Zato trud i umetnička volja da se neka trenutna, prelazna i prolazna stanja vode pretvore u skulpturu, u objekat – dakle, u taktilno trajanje, iziskuje veliki umni, psihički i fizički napor i snagu.



Finoća i prefinjenost Gordaninih objekata/oblika pokazuju svoju osetljivu narav, prirodu i karakter - i ne samo da poželite da ih dodirnete, već i da ih zagrlite, da im se osmehnete. S druge strane, ovim oblim, "mekim", toplim i svetlim oblicima istovremeno "vladaju" moćni simboli: voda, pre svega, a onda krug/šupljina/udubina, plavo, ...



Voda je strpljiva, ona ume da čeka, ali, u toj svojoj (prividnoj) strpljivosti, istovremeno, ona neprestano radi, menja agregatna stanja, mudro obilazi ili upornošću savladava svoje prepreke, traži i nalazi svoj put ─ kao i umetnik koji stvara i onda kada ne stvara. To jest i kada nije u neposrednom poslu realizacije samog rada. Ta pripremna stanja, radnje, razmišljanja, doživljaji i događaji za sam rad značajni su koliko i njegova realizacija ─ ako ne i više od toga...



U tom smislu, koncentracija, kontemplacija i uosećavanje za Gordanu imaju suštinsko značenje, i mentalno i delatno. Stoga, i sami nazivi radova (Pulsirajuće jezgro, Balans, Plavi trag, Razlivanje, Vrtlog,...) govore o nastojanju umetnice da opredmeti (učini vidljivim, opipljivim) one fenomene koji u njenoj stvaralačkoj/autorskoj percepciji predstavljaju sinonime za samu umetnost i umetničko... Na taj način ovi radovi sadrže i značajnu dozu autobiografskog i autorefleksivnog, o čemu rečito svedoče upravo moguće paralele sa Gordaninim radovima/izložbama iz prethodnog perioda (npr. ambijentalna instalacija Neprozirno iz 2001. i Oblik nepostojanog iz 2005.).