Pretraga

Prostor arhitekture je prostor sa potencijalom za gomilanje konflikata, jer je arhitektura mesto u kome ljudski ideal postaje opipljiv, sistem vidljiv i senzacija nametnuta. To i nije naročit problem kad je u pitanju bilo koja druga funkcija arhitekture, ali kada je u pitanju projektovanje vrtića, problemi se umnožavaju jer postoji više nivoa očekivanja, odnosno više nivoa upisivanja značenja. Projektovanje vrtića je možda jedino mesto arhitekture u kome ne postoji imperativ reprezentacije (objekta), u kome se skoro svaki smisao arhitekture završava, a težište je pomereno u prostor mašte korisnika (subjekta).

Bez obzira na to da li je u pitanju jedan od dva preovlađujuća pristupa projektovanju vrtića: tehno-funkcionalistički, strukturalno-sistemski (apolonijski) ili narativni, intuitivni (dionizijski) pristup, arhitekta lako može biti sputan lancima očekivanog, podrazumevanog sentimenta za dete i ideal detinjstva.

Posledica takvog očekivanja je niz izazova. Pred arhitektom je zahtev za zamišljanjem, konstruisanjem prostora koji bi predstavljali siguran okvir i istovremeno podsticali maštu deteta. Zamaštanost arhitekte o prostornom potencijalu za maštu deteta nužno vodi do deteritorijalizacije, i to u najsuštinskijem smislu, ne samo u prostornim mapama društva već mnogo važnije – najsnažnije linije razgraničavanja su one koje su povučene u doživljajnoj sferi, najradikalnija su fantazmatska ekstrahovanja.

„ ….ne postoji nešto takvo kao što je arhitektura za decu. ”

Kristof Makler (Christoph Mackler)

U naknadnoj analizi konkretnog i specifičnog slučaja vrtića u Bloku 67 na Novom Beogradu ono što je na početku bila intuitivna reakcija na okruženje, na kraju se ispostavilo kao potvrda ispravnosti stava sa jednom dodatnom mogućnošću analiziranja. Naime, intuitivna reakcija na okruženje (neposredna blizina saobraćajnice velikog intenziteta i veoma širokog profila) bilo je „okretanje leđa” saobraćajnici i upisivanje prostora u kružnicu. Ipak, krug nije zatvoren, sistem nije introvertan.

Na čudan način, sažimajući intuitivnu reakciju na datost i analizu vođenu idejom o dostatnosti rešavanja problema u ključu razumevanja bartovskog Argo broda, pomiren je dionizijski i apolonijski princip. Dodatna, na kraju procesa projektovanja ispostavljena mogućnost posmatranja, ne toliko vrednosno značajnog koliko naprosto zanimljivog, jeste činjenica da je objekat sinteza, u oblikovnom, formalnom smislu, tri rudimentarne geometrijske forme: kruga (simbol beskonačnosti), trougla (simbol težnji) i pravougaonika (simbol integriteta). Po jednom od prvih teoretičara edukacije, Fridrihu Frobelu, pre nego što bi bila prepuštena istraživanju u spoljnom svetu, deca bi prvo trebalo da savladaju upravo te tri osnovne forme. To je jedino mesto na kome je moguće čitati upisano, ipak ne narativno, značenje.