Umetnik

J. M.

Prati umetnika

Pretraga

Goran Jović: Omilije u boji

U petak, 4. aprila u 19 sati u Galeriji FLU, Knez Mihailova 53., otvara se izložba doktorsko-umetničkog projekta "Omilije u boji", autora Gorana Jovića.

 


Pojam omilija (homilija) potiče od starogrčke reči ομιλία.  Rečnici ga uglavnom prevode kao razgovor, druženje, opštenje, diskurs. U antičkom svetu, homilitika je jedan od pojmova za opis veštine razgovaranja. U hrišćanskoj kulturi omilije predstavljaju tematske propovedi koje se oslanjaju na Sveto pismo i koriste mnoštvo citata. Njihov sadržaj je najčešće poetski oblikovan, uz težnju ka isticanju estetske kategorije uzvišenog.

  

   Naziv Omilije u boji metafora je za višeznačne  aspekte sakralne umetnosti prikazane ovom izložbom. Sa jedne strane, oni su usmereni na jednu od osnovnih funkcija sakralne umetnosti, njenu propoved-kontekst. Namere hrišćanskih propovedi u osnovi ukazuju na razvoj samosvesti subjekta kroz teme odgovornosti u  postupcima prema sebi i drugom, drugačijem-bližnjem, što je najočiglednije rečeno u drugoj zapovesti: „Ljubite bližnjeg svog kao samog sebe“. Drugi aspekt  ukazuje na komunikaciju („veštinu razgovaranja“) savremenog slikara, opredeljenog za temu sakralnog, sa tradicijom u kontekstu sagledavanja savremenih tokova u ovoj umetnosti.

    

     Poslednjih decenija, na globalnom planu, primetna je sve učestalija pojava obnove sakralne umetnosti kako u okviru religioznih institucija i crkava, tako i šire u društvu.1 U Srbiji, ali i na prostorima drugih pravoslavnih pomesnih crkava, likovnom i primenjenom stvaralaštvu je dat značajan kvantitativni udeo u oblikovanju „zvanične sakralne ikonografije“. Međutim, proces obnove crkvene umetnosti započet je najčešće ponavljanjem ikonografskih (sadržajnih i estetskih) obrazaca iz prošlosti kako u vidu kopistike, tako i u formi reminiscencije pojedinih dela iz, najčešće, srednjevekovne prošlosti. Opšti utisak koji se stiče sagledavajući ovo stvaralaštvo pa čak i njegove najreprezentativnije primere stvarane u duhu neo-vizantije,  je simulacija nekadašnjih estetskih i religioznih vrednosti, što je posledica nedostatka istinskog dijaloga između prošlosti i vizuelnog iskustva savremenog čoveka.

    

   Izložba je usmerena upravo na taj dijalog, uz osvrt ka buđenju izvornog stvaralačkog procesa u ovoj umetnosti. Predstavljene su dve grupe radova nastalih tokom doktorskih umetničkih studija. Prvu čini zidni slikarski ansambl Hrama sv. kneza Lazara u Čačku. Izveden je u fresko-tehnici i predstavlja uzorak savremenog sakralnog slikarstva oblikovan u realnim okolnostima koje su, pre svega, činili potrebe Crkve i zahtevi ktitora. Ovaj primer je bio prilika da se sagleda kako poverenje prema stilskim uzorima iz prošlosti utiče na smer likovnog oblikovanja živopisa danas. Ipak, u navedenim okvirima i zahtevima, težilo se likovnom izražavanju koje je bilo van ravni uticaja poručioca. Ovo se, pre svega, odnosilo kako na istinsko razumevanje osnovnih estetskih odlika, koje su obeležile stil i duh sakralne umetnosti nekih prethodnih vremena, tako i na traženje autentičnih harmonija svih likovnih činilaca živopisa u prostoru hrama. Bogatstvo i stvaralačko iskustvo srednjevekovnog srpskog i vizantijskog umetničkog nasleđa, inspirativno je delovalo prilikom nastajanja druge grupe ovde prikazanih radova. Oni predstavljaju jedan drugačiji pogled na slikarstvo sakralne pravoslavne umetnosti i rezultat su sinteze koja je usmerena ka analizi mogućnosti ličnog stvaralačkog čina u okviru kolektiviteta sakralne umetnosti i njene ikonografije. Ovim se želeo uspostaviti dijalog između tradicionalnog i savremenog kako bi konačan rad nosio energiju živog i prisutnog.

 

   Sa druge strane, težnja ka oslobađanju izraza i otvaranju likovnih formi na ikonama malih formata, naročito je podstaknuta trendom u postojećem stvaralaštvu ove umetnosti, u kojem je jasno uočljivo da su u najvećem broju primera zanemarene izvorne kvalitativne likovne vrednosti i da njihovo mesto zauzimaju surogati. Tako se, umesto npr. kolorističkih osobenosti, ličnog izraza i poetike, nažalost ne retko, više vrednuje manirizam poteza, njihovo međosobno stapanje i šematika uklapanja koja teži „besprekornosti“ naslikanih oblika i njihovoj pedantnosti, a približavanje predlošku za mnoge predstavlja merilo „uspešnosti“.

     Uz fotografije izvedenog živopisa hrama sv. kneza Lazara u Čačku, na izložbi su prikazani svetitelji koji su autori najznačajnijih književnih dela bogoslovlja. Na svicima su tekstovi sa, najčešće, jevanđeoskim porukama koje teže uspostavljanju komunikacije sa posmatračem. Ovim se težilo isticanju konteksta hrišćanske umetnosti i misli i društveno aktivne uloge ikone kao umetničkog dela, koja izlazi iz sfere pasivnog i isključivo estetskog, te stoga izložba nosi naziv Omilije u boji.

  

    Na kraju, postavkom se takođe želelo ukazati kako je stvaralaštvo sakralne umetnosti danas na različite načine upućeno na tradiciju, ali i da je dijalog između ličnog i kolektivnog, zatim tradicionalnog i savremenog, možda put ka istinskoj obnovi savremene crkvene umetnosti.  


Goran Jović


Svaki slikar koji se u ovom trenutku odluči da učestvuje u procesu, koji bi istoričari umetnosti i kritičari mogli nazvati nedoumicama ispunjenom obnovom crkvene umetnosti na nestabilnom obzoru postmodernog vremena, neminovno je suočen sa glomaznim „teretom“ ličnog i kreativnog u kontekstu tradicionalno koncipiranog kolektivnog i gotovo anonimnog. S druge strane, neprekidni pritisak koji u sakralnom umetničkom okruženju stvara primarni funkcionalni, pa tek onda stvaralački i estetski karakter dela, savremenog umetnika na prvi pogled zarobljava pod neprobojnim plaštom izolacije, u kojoj su unapred postavljene sve ključne idejne i izvođačke koordinate. U jazu tih opasnosti izgubili su se mnogi napori čak i veoma talentovanih slikara, koji su tokom poslednjih četvrt veka pokušali odgovor da pronađu u posezanju za funkcionalno sigurnim i opravdanim, vernim podražavanjem obrazaca „velikih vizantijskih epoha“. Višedecenijski prekid aktivnog akademskog obrazovanja umetnika naše sredine koji se okreću umetnosti za crkvu, nastao u periodu posle Drugog svetskog rata, znatno je doprineo stvaranju guste aure popularnog i kreativno bezizlaznog oko pokušaja da se odgovori na stalno prisutnu potrebu za ispoljavanjem pravoslavnih dogmatskih, veroispovednih i emocionalnih koncepata kroz „sliku“.

Profil vizuelnog iskustva savremenog umetnika nije matrica koju je on, zahvatajući u religiozni izraz kroz tehniku zidne slike, u mogućnosti da vešto ostavi po strani ili na bilo koji način poništi njegovo dejstvo. Treba sa tim razumevanjem sagledati njegove stvaralačke nedoumice u trenutku kada on stoji pred praznim zidovima novosazidanog hrama i često, u današnje vreme, ostaje sam u naporu da odgovori na fiksirane funkcionalne i estetske zahteve heterogenog prostora. Predstavljeni radovi akademskog slikara Gorana Jovića, u ovom trenutku, pružaju aktivni razvojni odgovor tim izazovima i nagoveštavaju njegove dalje istraživačke pravce – svakako i alternativu kopističkom pristupu kroz moćno naglašen reinterpretativni odnos prema tradiciji. U prvom trenutku, taj se odnos može učiniti gotovo stidljivim, pogotovo u korpusu izvedenih fresaka na zidovima hrama Svetog Lazara u Čačku. U svaki kritički pristup ovom fresko-ciklusu treba inkorporirati čvrstu svest o determinisanosti umetnika nečim što u savremenom kontekstu zvuči sasvim anahrono, poput davno iskorenjene bolesti – neophodnost konformacije sa zahtevima i željama naručilaca. Upitno/cinično podignuta obrva neupućenog posmatrača lako - i danas često, dovodi do brzoplete diskvalifikacije mogućnosti izvornih autorskih doprinosa u tako postavljenom kontekstu – bez obzira na činjenicu da tako ostaje neotkriven ceo jedan svet intimne i oduhovljene slikarske poetike. Ukoliko se pretpostavi pogled slobodan od pomenutih predilekcija, figure na freskama Gorana Jovića u Čačku, u svojoj spektakularnoj „dovršenosti“, sa gotovo lazurnim završnim slojevima, u očima vernika, ali i naručilaca, sa dosledno sprovedenom zahtevanom „paleološkom“ asocijativnom potencijom, ipak nepogrešivo odaju svog autora kao umetnika čvrsto uslovljenog savremenim konceptualnim i vizuelnim podsticajima.

Prastari figuralni obrasci poreklom iz helenističkog imaginarijuma na freskama Gorana Jovića dobijaju aktuelnost i komunikativnost karakteristične za mizanscene savremene art ili fashion fotografije. Neposrednost komunikacije koju likovi i njihove geste, u grupnim ili pojedinačnim aranžmanima, ostvaruju sa posmatračem kroz izvanredno likovno kontrolisan foto-model identitet, najvredniji su doprinos mukotrpnom oslobađanju od popularnog pritiska ka stvaranju suvih i bezizražajnih kopija srednjovekovnih modela. Ipak, bilo bi pogrešno ovde pretpostaviti težnju ka „realizmu“ i opipljivosti – bezvremena i transcedentna egzistencija likova sačuvana je u njihovoj trijumfalnoj monumentalnosti i lepoti, osnaženoj intrigantnom manirističkom živošću boja i njihovim, na momente iznenađujućim, kontrastima punim vitalnog potencijala.

Višeslojnost i bogatstvo slikarskog izraza Gorana Jovića u posebnom segmentu dočaravaju portativni radovi koji, iako sasvim u skladu sa odabranim figuralnim izvorištima, predstavljaju svojevrstan intimsitički autorski ogled inspirisan tradicijom minijaturnog knjižnog slikarstva. Poput starog vizantijskog slikara koji je crkvu slikao za javnost, a knjigu iluminirao za mali broj posvećenih znalačkih, a samim tim i liberalnijih, očiju – Goran Jović se prepušta gotovo impresionističkim potezima i atmosferi helenističkih i pompejanskih reminiscencija. Aristokratski integritet figura i energičan tretman njihovih univerzalnih tipova, vešto su kontrastirani sa široko, slobodno i „na dah“ slikanim elementima pozadina i dekora. Brz, ali kontrolisan potez, kompozicije sa jednom figurom gotovo da lišava svih ikoničnih intencija i pretvara ih u sveže, neposredne i izrazito komunikativne strip-sekvence. Njihov integritet kao art komada per se sasvim je zaokružen i osmišljen, bez obzira što ujedno sadrže i potencijal skice ili studije za monumentalne zidne varijacije.

Sugestija da tradicionalno istočno-pravoslavno crkveno slikarstvo predstavlja otvoren sistem, koji ne samo da dopušta, već i podstiče umetničko istraživanje i inovaciju, može se učiniti kao blatantno kršenje starih normi i posezanje za prokazanim renesansnim poklonstvom umetničkom invenzione. Istovremeno, takav bi zaključak bio donešen uz podrazumevanje da svaku umetničku slobodu i invenciju neophodno gasi bilo kakav oblik unapred postavljenog normativa. Ipak, pred radovima Gorana Jovića svaki će se nepristrasni posmatrač prisetiti koliki su veliki slikari minulih epoha, kojima se beskrajno divimo - dokazali upravo suprotno.


 Aleksandra Kučeković


 

Datum objavljivanja: 03.04.2014.