Pretraga

Nago ljudsko telo je večna tema umetnosti od prvih koraka civilizacije. Šta, na primer, povezuje figuru Vinčanske kulture (Galerija Akademije nauka I umetnosti Srbije, 2009) i eksponat Džefa Kuna, "Umetnik i Ćićolina" (Dvorac Versaj, 2009)? Ovaj naizgled čudovšni primer spajanja nespojivog ipak ima zajedničke imenitelje: najpre u pitanju su predstave nagih osoba, a potom – u oba primera - radost života. Svaka na svoj način i u svoje doba. Serija fotografija na temu erotike beogradskih fasada plod je dugogodišnjeg rada potvrđenog dobrim prijemom dve izložbe: "Lica od kamena" (2003) i



"Pogled na telo" (2010). Tema prve izložbe bilo je poređenje dekoracija beogradskih i pariskih fasada (bez takmičenja), dok je druga bila posvećena ženskom telu na način francuskog klasičnog slikarstva izraženog fotografskim putem. Postavlja se pitanje koliko toga ima u Beogradu? Iako rušen skoro svakih 30 godina, iako obnavljan haotično, često i bez plana i bez para - ovo je moje lično viđenje - nađe se ipak dovoljno potvrda da je ovo lep grad. Ne treba nipošto u potrazi za tim lepotama zaboraviti da Beograd ne počinje od Kalemegdana i ne završava se Slavijom. Ja nisam arhitekta, a još manje istoričar, ja sam radnik na vizuelnom polju treniran dugogodišnjim radom da vidim i zabeležim ono što su drugi propustili da uoče. I nije potrebno mnogo istraživanja, jer sve piše na fasadama - piše



onima koji hoće i/ili umeju da čitaju. Najjednostavnije rečeno, naši neimari su učili od stranih i vraćali se kući da primene naučeno/viđeno, obogaćujući dekorativne detalje ličnim pečatom - moja izložba "Lica od kamena" vizuelna je potvrda ove teze. Najčešće su te figure veoma čedne, stroge, klasične; žene su majke, radnice ili simboli, ali ima i sasvim razbarušenih, veoma senzualnih, čulnih, pa i



raspojasanih prikaza ženskog tela i to - neočekivano - na sasvim "običnim" zdanjima. Prva grupa je bila (delimično) tema prethodne izložbe. Sada sam se posvetio drugoj grupi.



Ni u kom slučaju ovo nije puki "fotografski spisak" šta sam to na terenu video, već moj doživljaj teme, izražen tehnikom koju sam koristio i na prethodnim izložbama. Sve fotografije su očišćene od parazitskih primesa, uklonjeno je sve što smeta, a nažalost neizlečiva je boljka svih svetskih gradova: grafiti, žice, klima-uređaji... Delovi skulptura i reljefa propali tokom desetleća nisu docrtavani - figure su takve kakve su zatečene, prikazane bez "foto-šminke"…



Goran Musić je diplomirao filmsku i tv režiju na Fakultetu dramskih umetnosti (Studirao fotografiju kod profesora Branibora Debeljkovića i kameru kod profesora Vladete Lukića); Autor više dokumentarnih filmova rađenih za TV Beograd (urednik Srđan Karanović); Autor više muzičkih emisija serija "Mali koncerti" i "Pop-Expres". Studirao 2D i 3D kompjutersku grafiku, Center for Visual Arts i New York University; TV reditelj/kamerman Jugoslovenske Radio-Televizije, akreditovan u Ujedinjenim nacijama; Reditelj nedeljnog programa JAT-a, “In the Air, On the Air”, emitovanog na WWHT, Newark, NJ; Autor mnogih kratkih i dugometražnih dokumentarnih filmova I reportaža snimanih u USA, Meksiku i Argentini. Autor mnogobrojnih reportaža i dokumentarnih filmova za RTS; Kolumnista stručnih časopisa "Yu-Video" i "SateliTV"; Pisac knjige o kompjuterskoj grafici ("Umetnost vizuelnog ubeđivanja"); Prevodilac knjige "Film kao subverzivna umetnost"; Fotografije štampane u mnogobrojnim knjigama i časopisima



("The Best of Photography", "Vodič kroz Pariz", "Information Builders", "Glorija", "Kuća - Stil"...).