Pretraga

                                 Emanacije tela-U potrazi za drugošću



Čovek kao tačka spajanja mikro i makrokosmosa, kao tačka spajanja duha i materije, ličnog i javnog, spoljnjeg i unutrašnjeg. Sveden na nivo ćelije, pluta u međućelijskom, kosmičkom prostoru bez gravitacije i vazduha, ogoljen, u potrazi za sopstvenim uzrokom i ishodom.

Moja priča o čoveku započinje jednim pitanjem. Kako učiniti sopstveno okruženje i misli prijatnim za boravak i uopšte postojanje? Ništa ne može nadoknaditi osećaj radosti zbog postojanja kao takvog, samog po sebi. Istančani senzibilitet je u stanju da doživi svu svetsku bol, veliku kao ceo univerzum i nepostojanu pred trenutcima kada je ugrožen opstanak.  Verujem da iz toga proističe sve, iz materijalizovane tuge, koja pokušava da otkloni svoj uzrok. Put ka uzroku je razgranat. Ispitivanje lične istorije, biologije tela, hormona, sastava organizma, mističnih učenja... na kraju ostaje samoća, a u toj samoći javlja se DRUGA.

Moje slike i crteži ponekad predstavljju čitava mala istraživanja iz oblasti biohemije, mikrobiologije i mistike u potrazi za kodom, obrascem biološko-duhovne osnove emocija. U bekstvu od ili u borbi sa slabostima. Čini mi se da slabost uvek dolazi od nekog telesnog zadovoljstava. Otuda i taj duboki krik.. krik otpora materijalnosti. Ublaži ga potraga za ljubavlju i radošću, povremeno.

Slikajući sebe, svoj život, nedoumice, neverbalizovane boli, ushićenja i strasti ja ponekad tražim smisao, lepotu, uzvišenost, a najčešće je  izazov uopšte dokazati sebi da postojim, da sam živa, da je duh prisutan. Istina je u stvari LEPA, uzvišena i prikazuje se u obliku nagog ženskog tela koje se grčevito bori da spozna samu sebe. Nakon 12 godina profesionlnog i svakodnevnog, a inače celoživotnog bavljenja slikarstvom pitanje zašto nikad nije suvišno.

Kroz sam proces slikanja čistim se od laži, zabluda i najgoreg zla današnjice- učmalosti.



Život, kao i stvaranje oduhvata širok energetski raspon, a fokus se zadržava na krajnostima. Prostor dejstva se širi, krajnje ampitude pomeraju, niži padovi vode u više uspone i obrnuto. Slika je tu da ublaži pad, suoči sa ponorima ili vine u blaženstvo. Tačke prekretnice, retki trenuci samospoznaje (ukoliko je uopšte moguća) ostavljaju tragove sažete u sliku, dvodimenzionalnu predstavu, prozor ili portal u onostrano.

Likovni jezik omogućava da taj portal između sveta ideja i ovog drugog, materijalizovanog bude stalno otvoren. Zato se postepeno javljaju dve figure, jedna materijalizovana, druga ne. Njih dve u tom prostoru slike komuniciraju. Nekad u ljubavi, nekad u sukobu, a najčešće u utehi. Ne želim da je definišem, želim samo da uspostavim vezu sa ''njom''. Na meni je da omogućim da taj jezik bude jasan, a portal sačuvan.

Dragana Grujičić