Pretraga

Dobro Marić Mare je završio osnovnu školu u Titelu, Srednju umetničku školu „Bogdan Šuput“ u Novom Sadu. Slikarstvo je diplomirao na Akademiji likovnih umetnosti u Novom Sadu 1993. godine, u klasi profesora Jovana Rakidžića. Član je SULUV-a od 1994. godine. Živi i stvara u Titelu. Pored slikarstva aktivno se bavi crtežom i grafikom i pedagoškim radom. Izlagao je na više samostalnih i grupnih izložbi.



Dobro Marić predstavlja ciklus od petnaestak slika na platnu, rađenih kombinovanom tehnikom, nastalih u periodu 2012-2015. godine.Slike su rađene u čast velikog slikara Džeksona Poloka, za koga umetnik kaže da mu „u potpunosti odgovara njegovo umetničko ponašanje, slikarska akcija, spontanag estualnost, uspostavljanje slobodnog protoka boje, te specifično „polokovsko“ razlivanje, curenje i taloženja boje… ''. Marićevi prethodni ciklusi slika imaju naslove poput „Otvaranje petog pečata“, „Ptice“ i sl. Ovaj ciklus slika nosi naziv „Let“. Uvek se radi o metaforičkim polazištima, o simbolici stvarnosti. O Marićevom slikarstvu i njegovom umetničkom karakteru, nešto više rekao je Sava Stepanov, likovni kritičar, u predgovoru za katalog.                                                                                                                                            



„Dobro Marić svoje slikarstvo razvija tokovima skladnog i logičnog kontinuiteta još od vremena prekretnice dve poslednje decenije XX veka. Od tada, tokom tih kardinalnih devedesetih godina, ovaj umetnik je konstantno tražio i iznalazio „adekvatan“ iskaz odgovarajući na specifičnu atmosferu epohalne krize – ne kao sledbenik glavnog toka umetničkih aktuelnosti, nego kao tihi i pouzdan svedok vremena. U slikarskom smislu večito je težio ostvarenju ideala autentične pikturalne strukture. Stoga su sadržaj, anegdota, interpetacija viđenog – uvek bili drugorazrednog značaja. Čak ni njegove figuracijske predstave iz pomenutih devedesetih nisu direktno reprodukovale ili i nterpretirale stvarnost. Marić je, težeći autentičnoj slici, iznalazio i beležio traumatični senzibilitet „slika žalosnih doživljaja“ tog doba.  U takvim okolnostima ovaj umetnik je večito nastojao da ostvari zasebno likovno delo.Svojevremeno, studiranjem na novosadskoj Akademiji umetnosti je sebi obezbedio solidne predispozicije, te je mogao da u svim medijima kojima se bavio i izražavao uspostavi primarnu strukturu: njegov crtež je zasnovan na dominaciji linije; grafika na poštovanju kompleksnih tehničko-tehnoloških zasebnosti, slikarstvo na sintezi likovno-pikturalnih elemenata (linija, boja, materija). Porivi iz svakodnevlja nametali su poneku tematsku opredeljenost te su slikarski ciklusi i izložbe imali „upućujuće“ naslove, poput „Otvaranje petog pečata“, „Ptice“ i slično. No, uvek se radilo o metaforičkim polazištima, o simbolici kojom se tumačila rigidnost stvarnosti, te je Dobro Marić svesvoje teme obrazložio autentičnim likovnim jezikom: polazeći od stvarnosti sveta on je dospevao do autentičnog - sveta slike.



I povodom ovih svojih najnovijih slika,sada već potpuno apstraktnih, slikar govori kao o razrađenom motivskom kompleksu „ptica“. Iako u izvornom obliku i fenomenološkom smislu na njegovim ostvarenjima nema nijedne naslikane ptice, ovde postoji titrava ideja leta, nadletanja, pa čak i pogleda odozgo…Taj ceo ciklus slikan u periodu od 2011. godine do danas je, kao i sve inovativne pojave u Marićevom slikarstvu, formiran postupno, logičnim i skladnim preoblikovanjem predhodnih rešenja. Od asocijativne apstrakcije Dobro Marić je dospeo do autentičnog apstrakcijskog slikarstva. Potencirajući važnosti dejstvenus nagu linije i poteza, boje i kolorita, „pretvarajući“ boju u slojevito građenu materiju, dospeo je do slike čiji je sadržajf ormiran likovnim elemenatima. Takva slika više ništa ne predstavlja - do sebe samu. Slikar je poput svojevrsnog „specijaliste u svojoj struci“ uspeo da ostvari zasebnu pikturalnu strukturu, da uspostavi poseban organizam, da ostvari sliku-biće koja funkcioniše zahvaljujući krvotoku boje i nervaturi linija. Tako je slikar Marić dosegnuo autentična na čela modernizma – stvorivši na platnu novu, nezavisnu i jedinstvenu stvarnost slike. Ta stvarnost podrazumeva i jasno definisan koncept u kojem zadatak slikara nije da na svom platnu iluzionističku predstavu i izgled određenih prizora. Jedan od najznačajnijih modernističkih teoretičara Klement Grinberg je zagovarao „čišćenja“ slike/slikarstva i izbegavanja bilo kakvih priziva slike sveta – jer, slikarstvo poseduje ekskluzivnu osobenost koju ne poseduje nijedna druga umetnost. To je površina, ravnina, ploha. Iako je u teorijski diskurs uvedena tokom šezdesetih godina proteklog veka Grinbergova teza, i ako prilično radikalna, ostala je važeća sve do naših dana. Komentar tog stava dao je Denegri, po kojem „Ideal autonomije umetnosti Grinberg vidi u tome da svaka umetnička disciplina – a on će to pre svega zahtevati za slikarstvo – izgradi i dosledno poštuje svoja i s drugim disciplinama nezamenljiva izražajna sredstva i postupke označavanja“, a Filiberto Mena potom razrađuje posledice, jer: „umetnost ima pravo na zasebnost ne da bi se izdvojila, nego da bi svojim modelom bila primer drugim znanjima i drugim praksama“.



U novim slikama Dobra Marić a više nema interpretiranja stvarnosti, sve je svedeno na osnovne likovne elemente, na bojene površine. Osnovna karakteristika tog novog ciklusa jeste – nepatvorena sloboda slikanja. U slikama koje su nastale posle 2011-te godine Marić reafirmiše postupak akcionog slikarstva i uspostavlja koncept apstraktnog ekspresionizma kao personalnog odgovora izazovim asavremenog sveta i umetnosti. Umetnik je dnostavno „priznaje“ da mu u potpunosti odgovara stvaralačka „formula“ velikog Džekosna Poloka i njegovo umetničko ponašanje, slikarska akcija, spontana gestualnost, uspostavljanje slobodnog protoka boje, te specifično „polokovsko“ razlivanje, curenje i taloženja boje… Primenjujući takav postupak Dobro Marić se činom slikanja i samom slikom, približava prirodnim stanjima i fenomenima. Na taj način ovaj umetnik najdirektnije i najefektnije iskazuje sopstvenu prirodu, vlastiti ljudski i umetnički karakter, razotkrivastanje sopstvene svesti i ispoljava snažnu ekspresiju. Istovremeno, onovim ciklusom potvrđuje da je umetnik u zrelom dobu, da j erukovođen sasvim serioznim umetničkim razlozima, da je slikar koji s(a)vesno i kontemplativno promišlja svet i vreme u kome živi i stvara, da je autentični umetnički protagonist naše gdoba.“



Sava Stepanov