Pretraga

Aleksandra Kostić Dimitrijević - "Dnevnik kapetanove žene"



Legende i kazivanja o ženama mornara, iz usta retkih starina, među koricama knjiga ili kao svedočanstvo u kamenu zazidanog prozora, uvek su izazivale posebno interesovanje ljudi, naročito onih iz kontinentalnih krajeva. Međutim, žene mornara žive svuda oko nas, doslovno ali i u simboličnom smislu ovih reči. Jedna od njih, Beograđanka Aleksandra Kostić -  Dimitrijević, svojom intermedijskom izložbom uvodi nas u lični "dnevnik”" savremeni pandan arhetipskoj priči o mornarevoj ženi, ali i jedan sublimni i istovremeno kompleksni audio-vizuelni koncept šireg značenja.



Interaktivni "Dnevnik kapetanove žene", u plastičkom i semantičkom pogledu, plod je svih umetničkih nastojanja i postignuća Aleksandre Kostić – Dimitrijević. Postavku čine svetlosna instalacija koju formiraju četiri skupine objekata (kliritnih kocki sa digitalnim fotografijama i tekstualnim materijalom, unutar kojih su svetleća tela) i dva video rada koja sa njima tematski korespondiraju. Objekti su grupisani u svojevrsnu trilogiju sa nazivima "Strast”" "Iščekivanje" i "Sreća", koje prati "Odgovornost". Podrazumevajući govor u prvom licu kada je u pitanju autobiografski kontekst, ovde je zamaskiran time što autorka ne poseže za autoportretnom predstavom niti podleže naraciji. Naprotiv, ona ne samo da nastoji da da odgovarajući "izgled" preovlađujućim emocijama i uzročno-posledičnim stanjima, već ukazuje na varljivost istih, time što teži da ih same po sebi vizualizuje, mimo očekivanih asocijacija. To ponajviše važi za segment "Sreću". Jer, ako usne, kojima inače prethode autorkini ciklusi sa istim motivom rađeni u medijima fotografije i digitalnog printa na papiru, jasno odražavaju "Strast”" a noć vezujemo za "Iščekivanje", "Sreća" izgleda najličnije data kroz predstavu igračice na ledu, kroz uspeh i ispunjenje koji zasluženo dolaze kao nagrada za strpljenje i postojanost nade da će kad –tad nastupiti trenutak radosti i prepuštanja. Relativnosti ovih stanja odgovara i metod dodatnog angažovanja posmatrača koji autorka dosledno sprovodi postavkom odgovarajućih ogledala, u kojima je jedino moguće iščitati Jesenjinove stihove ispisane na objektima, osim u slučaju segmenta "Odgovornosti". Kako je kod "Odgovornosti" sve moralo biti eksplicitnije (pojam to i sam nalaže) nju predočavaju predstava broda, tekst koji se čita direktno sa površina kocki i dokumentarni video koji pokazuje incidentnu situaciju, koja od kapetana tankera zahteva maksimum preciznosti. Prethodećim skupinama heksaedara odgovara drugi video, sasvim drugačijeg tona, koji personifikuje žensku senzibilnost u vremenu iščekivanja ali i trenucima ispunjenja, kao i želju da oni potraju.

Posle izvesnih istraživanja kvadra u svojim objektima, i za ovaj novi koncept rada umetnica je, pored ostalog, odabrala formu kocke. Kocka kao simbol prostora, postojanosti, reda, savršenstva, mudrosti, istine, ali i sudbine, sreće, rizika, konačno kao metafora ekrana i uopšte urbane jedinice, pokazuje se, u ovom slučaju, kao najbolji mogući izbor. Prema delu "Harmonices Mundi" nemačkog astronoma Johana Keplera, kocka oslonjena na svoju osnovu simbolizuje stabilnost, te je u vezi sa zemljom. Budući da autorka želi da istakne nestabilnost emocija i iskušenje koje ide uz odgovornost, ona kocke ne oslanja na njihove osnove, ali položaj odgovarajućih ogledala na podu galerije može biti tumačen i u kontekstu njihove relacije sa tlom, odnosno zemljom, tačnije, u prenosnom smislu, sa realnim životom. Kocku inače povezujemo i sa četiri elementa. Iako bez predumišljaja, četiri skupine kocki njima na izvestan način odgovaraju: strast - vatra, iščekivanje – vazduh, sreća – zemlja, odgovornost – voda. Kocka kao simbol zaustavljanja cikličkog razvoja, pošto fiksira prostor u njegove tri dimenzije, pogodan je medij i za plastično definisanje odnosno personifikaciju emocionalnih stanja. S druge strane, kao telo koje pruža više simultanih ekranskih slika bez ramova, što posmatrača podstiče na pokret, posebno odgovara autorki, čiji likovni izraz oduvek traži slobodu emitovanja energije vizuelnog tkiva i emanacije svetlosti, a odnedavno i zvuka, odnosno ambijentalizaciju rada.       

Lakoća sa kojom Aleksandra Kostić - Dimitijević pristupa  medijima, probijajući njihove granice i ostvarujući intermedijski karakter celine, interesovanje za 3D, sredstva masmedija i advertajzinga, odnosno preplitanje obrazaca javnog i privatnog diskursa, u realnom i simboličkom prostorno-vremenskom kontinuumu, čine je reprezentom generacije na čiju su percepciju presudno uticale paradigme informatičke ere i globalnog sveta. Dosledna u izražavanju intime, lirskih raspoloženja nasuprot, uslovno rečeno, epskih, beskompromisni kustos osobene lične estetike, za koju su ženski i muški princip, privatni simboli i vizuelna impresivnost - konstante, Aleksandra Kostić - Dimitrijević ovog puta znatno transcendira svoj auto-refleksivni kreativni iskaz, prema idealu univerzalnog.   

 

Ljubica Jelisavac – Katić

Portfolio Galerija 73