Pretraga

U umetničkom opusu Đorđija Crnčevića, umetnika koji je obeležio savremenu umetničku scenu druge polovine 20. i početka 21. veka, ispitivanje mogućnosti izraza oblika, tema i materijala, iako spontano i neobavezujuće, bez usiljenog praćenja „svoje poetike” i razvijanja određenih ciklusa, dovodi do određenih tokova, koji prevashodno proističu iz unutrašnje nužnosti umetničkog bića.



Dominantan tok predstavljaju dela u kojima se prelama stvarnost puna protivurečnosti, patnje, teskobe i uznemirenosti. Stanje osamljenosti bića Crnčević podjednako ubedljivo dočarava na svojim grafikama, slikama, kao i u skulpturama. Mnogobrojnost/nagomilanost/pretrpanost elemenata u ovim radovima samo pojačava osećanje osamljenosti usred komešanja mase figura/oblika/predmeta. To prerasta u stanje ne lične, nego „javne” osamljenosti u mnoštvu.



Podjednako prisutan i paralelan u celokupnom Crnčevićevom stvaralaštvu jeste lirski „tok“, koji je takođe nastajao (i opstajao) tokom skoro pet decenija u različitim materijalima i dimenzijama, za koji je karakteristično uspostavljanje izraza poetizovanog stanja, i to izuzetno svedenog ali ubedljivog  izraza pesničkog bića (Glava pesnika) i stanja bliskosti (Dve glave).U skulpturama Glava pesnika  postignuto je (u)obličavanje uzvišenosti pesničkog nadahnuća.  Svodeći pesnika na samu njegovu suštinu, Crnčević stvara lik pesnika oblikujući masu glave samo sa „ogledalnim” licem, odbacujući svaku opisnost i pojedinačne detalje (crta) lica, postižući izuzetno  snažan izraz pesnika – kao simbola uzvišenog stanja ljudskog duha.Na veoma ubedljiv način u skulpturama Dve glave  ostvarena je monumentalizacija stanja bliskosti. Dočaravajući čežnju dva bića za bliskošću bez patetike i suvišnih detalja (lica), kao i bez proizvoljnosti izraza trenutnih osećanja ili raspoloženja,  odnos između dva oblika/dve glave/dva bića umetnik  dovoden je do izraza skoro bezvremenog stanja bliskosti.



Sasvim izdvojen tok predstavlja Portret Solženjicin, prvobitno metafora svedoka užasa (ne)ljudskog odnosa prema ljudskom biću, ali i bunta protiv toga, u jednom od poslednjih radova umnožen u brojne „Solženjicine”, prerasta u metaforu stanja svesti savremenih ljudi bez lica (kao nosioca ličnosti) sabijenih metalnim šipkama u nerazorivi „me(n)talni” kavez. S druge strane, delo 12 puta Solženjicin neminovno nameće simboliku dvanaest apostola, pri čemu dostojanstvo likova, u ubedljivom izrazu stanja bezvremenosti, otelotvoravaju ideju neuništivosti duhovne snage čoveka.





Retrospektivna izložba Tokovi umetničkog nadahnuća predstavlјa 102 dela (skulpture, slike, crteži i grafike) Đorđija Crnčevića nastala tokom pet decenija njegovog umetničkog delovanja, počev od prvih dela iz 1962. sve do poslednjih iz 2012. godine.