Pretraga

Moderator: Danica Jovović Prodanović

Ucesnici: Dejan Sretenović, Zoran Bojović, Milan Popadić i Dušan Otašević



Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) otvoren je 20. oktobra 1965. godine. Njegovo koncipiranje, osnivanje, programiranje, projektovanje i muzejske aktivnosti koje su usledile u sledećih pet decenija bile su uvek odraz vremena, rezultati kulturne politike, ogledalo stanja u drustvu...



Pozicioniranje Muzeja na amblematicnoj beogradskoj lokaciji, ušću Save u Dunav, sa koje se pružaju široke rečne vizure, snažno podvlači ideju neprekinute međunarodne komunikacije i razmene. Ova lokacija istovremeno uspostavlja dijalog sa istorijskim strukturama kalemegdanske tvrđave i starog dela Beograda, ali i ostvaruje neposrednu vezu sa novim objektima, reprezentima vlasti i moći novog, socijalističkog drustva. Sve to nedvosmisleno govori o značaju objekta u kontekstu vremena u kojem nastaje i traje.



Na konkursu sprovedenom 1959/60. godine, žiri je za realizaciju izabrao rad Ivana Antića i Ivanke Raspopović. Nagrađeno i izvedeno rešenje, koje karakteriše „sveža, originalna i iznijansirana prostorna koncepcija“ omogućilo je kaskadno pretapanje nivoa i lagano kretanje kroz prostor – ukupne površine 5.055 m2 – u skladu sa zahtevima izlaganja. Ostvareni su izložbeni prostori različitih visina, prilagođeni različitim formatima umetničkih dela. Organizacija i funkcija prostora s jedne strane i materijalizacija fasade rezultirali su svetlom i prosvetljenom, kristalomorfnom formom zasečenih krovnih ravni. Godine 1965. Beograd je dobio izuzetan i do danas neprevaziđen muzejski objekat.



Protok godina, oštećenja koja su nastala, novi standardi cuvanja i izlaganja umetničkih predmeta nametnuli su potrebu za rekonstrukcijom objekta Muzeja. Uvek pozitivan proces obnavljanja i unapređenja preinačio se u svoju suprotnost. Razloge treba tražiti pre svega u nedostatku jasne političke volje da se ovaj projekat, kao i projekti sanacije drugih muzeja, tretira kao prioritetan, ali i u hroničnom nedostatku finansijskih sredstava. Gradnja je dobila pojavnu formu razgradnje, a muzej kao mesto čuvanja memorije, usled dugog perioda neaktivnosti i udaljavanja od javnosti, polako bledi na kulturnoj mapi grada.



O Muzeju savremene umetnosti i njegovom značaju u kulturnoj matrici, o arhitekturi muzeja kao izlagačkom i simboličkom prostoru, o politikama izlaganja, ali i ličnom umetničkom i kustoskom iskustvu rada u prostoru, o stanju radova na rekonstrukciji i podršci neophodnoj da se ovi radovi završe, tokom obilaska Muzeja govoriće kustosi, umetnici i arhitekte.