Pretraga

DEJAN GOLIĆ: TXT/SMBLS, crteži (2014-2015)



Da su ovi crteži zapravo na japanskom jeziku, neki imaginarni posmatrač mogao bi da kaže: „Pa dobro, ne razumem japanski, ali mi se sviđaju (ili ne)“. Ako unapred uklonimo bilo kakvu sumnju da se radi o postojećem jeziku i pismu, suočeni smo sa saznanjem koje potencijalno može da nam promeni percepciju ovih radova. Suočeni smo sa umetnikovim ličnim, izmišljenim i kodiranim jezikom koji, na prvi pogled, može da deluje krajnje kriptično. Sa druge strane, ko od nas ne želi da pokuša da „pročita“ i razume poruke ispisane na crtežima?



Radeći mahom tušem, gvašom, akrilom i akvarelom na papiru, umetnik Dejan Golić referiše na ove piktograme – slikovno pismo – kao na „priče“. Inspirisan je kaligrafijom, japanskim i kineskim pismom, kao i umetnicima posleratne Evrope koji su razvijali svoj autonomni vizuelni jezik u vidu pisma, poput Anrija Mišoa i Brajona Gajsina. Međutim, Golić kaže da mu nije cilj da kopira bilo koju postojeću azbuku i pismo, niti da se bavi kriptografijom. Njegove „priče“ zahtevale su pronalaženje sopstvenog jezika, znaka, koji je zasnovan na meditativnom procesu rada i filozofsko-poetskom pristupu.



Ovi piktogrami/znakovi/„priče“ nastaju oko 2004. godine u vidu eksperimenata i amorfnih predstava koje podsećaju na ranu apstraktnu umetnost Evrope početka XX veka. U tom stadijumu, zadržavaju prepoznatljivost (fantastičnih) bića, životinja, ljudi i situacija, koje Golić crta do kraja 2013. Kasnije, sve do danas, gubi se figuracija i simboli postaju sve apstraktniji, oslanjajući se, postepeno, na zamišljenu ili vidljivu geometrizovanu mrežu sa pravougaonim trakama i/ili kvadratima, koja često stoji u kontrastu sa bojom samih znakova. Koristeći se mrežom kao modernističkim izumom par excellence, umetnik fiksira piktograme vizuelno, ali ne i značenjski.



Kao ni na šahovskim poljima, ne postoji striktno linearno kretanje i iščitavanje datih polja i simbola. Kombinacije su moguće i krajnje otvorene. Kako je proces rada meditativan, tako je i za percepciju „sadržaja“ neophodno izvesno usporenje vremena i fokusiranje. Samo i tek u interakciji sa posmatračima, piktogrami doživljavaju metamorfoze i dobijaju značenja koja teže aktiviranju intuicije i ne-verbalnog. Značenje, ukoliko bismo mogli da govorimo o istom, na taj način se menja u odnosu na čitaoca/posmatrača. Umetnik navodi da se „narativ“ njegovih piktograma menja i za njega samog, tokom vremena, u zavisnosti od raspoloženja i toka svesti, destabilizujući time svako unapred određeno tumačenje.



Od kasnih 1990-ih, prihvaćen je naziv asemic writing, koji kao kišobran-termin pokušava da okupi tendencije umetničkih pisanja koja nemaju direktno semantičko značenje. Retroaktivno, sagledavaju se umetnici i njihove prakse, na koje može da se primeni ovaj termin, iako se suštinski radi o savremenom pokretu. Mada su u istoriji umetnosti kategorizacije umetničkih pokreta i stilova opšteprihvaćene i dobrodošle, u ovom slučaju, postavlja se pitanje u kojoj meri jedan termin može da obuhvati tendenciju koja je u praksi različita koliko i sami umetnici koji je upotrebljavaju (od Kine, preko Francuske, do SAD-a, od VIII do XX veka, od kaligrafije do nadrealizma).



Dok mnogi umetnici naglašavaju pisanje svojih simbola, Dejan Golić naglašava crtanje zadržavajući jedan više likovni aspekt svoga rada. Svi crteži imaju isti naziv, pa se na taj način izbegava čak i sugerisanje mogućeg čitanja.



Golić, sa obrazovanjem grafičkog dizajnera, publici je prevashodno poznat kao fotograf grupe Belgrade Raw, čiji je član od 2013. godine. Na pitanje kakva je veza između fotografije i crteža, dva paralelna toka njegovog rada, umetnik navodi da oni postoje kao balans različitosti. Introspekcija i reality-check, unutrašnji simboli i spoljašnji ambijent, drugačije tehnike i fizička aktivnost, međusobno se nadopunjuju i možda je njihovo prožimanje sledeći stadijum u razvoju crteža TXT/SMBLS.



Umetnički piktogrami – crteži koji se čitaju – Dejana Golića zadržavaju ambivalentnost nepoznatog pisma i potentnih (nadrealnih) simbola. Kao takvi, čine se paradoksalnim u svom (ne)značenju, krajnje lični i univerzalni, jer smeštaju sve čitaoce pred istu jezičku barijeru. Ako mogu naizgled da znače ništa, mogu takođe da znače i nešto za nekoga ili čak bilo šta. Kao estetski predmeti, TXT/SMBLS dovode do vrhunca izreku da je lepota (ili, u ovom slučaju, značenje) u oku posmatrača.



Sve što je potrebno jeste predati se porivu da ih „pročitamo“ i da im dopustimo protok asocijacija koje mogu, na kraju krajeva, da nam ispričaju neku našu priču.



Srđan Tunić istoričar umetnosti, nezavisni kustos

Dejan Golić je rođen 1969 u Beogradu. Diplomirao je 1999. medije i grafički dizajn na London College of Printing, sadašnji London College of Communication. Bavi se crtežom i fotografijom. Član je fotografskog kolektiva Belgrade Raw, sa kojim je učestvovao na grupnim izložbama u Beogradu i inostranstvu. Radi kao nezavisni grafički dizajner i fotograf.



Samostalne izložbe:

Galerija „Stepenište“, Centar za likovno obrazovanje Šumatovačka, 2015.



Grupne izložbe:

 BAF! (Balkan Art Fluxion), Amsterdam, 2008.

 Izložba fotografskog kolektiva Belgrade Raw, Galerija Artget, 2013.

 „30x30“, Savremena galerija Zrenjanin, 2015